У мојим фотографијама хиљаде су начињене у Новом Саду. Том смо граду поверили најстарије дете и није нас досад изневерио. У њему смо снимили део „Лазаревог пута“ и ни тад нас није изневерио. Упознавали смо се дуго и помно, на начин на који се упознају само простори креативне игре. Нови Сад је био наше игралиште, једнако као Санторини или Фолегандрос или простор око Ртња где смо снимали „Исцељење“. Те просторе упознајеш и усвајаш на потпуно другачији начин него остале. Они су за тебе мапа игре, на којој се стога никада до краја не може одигравати реалност, већ нешто што је тој реалности надређено.
Зато Нови Сад у нашем интимном универзуму има посебно место, он остаје увек помало нестваран. Упознали смо лагуме под Петроварадинском тврђавом, прошли испод целе Тврђаве подземним путем којим се одавно не иде, обилазили стара гробља с пролећа и губили се у стражњим ходницима позоришта, утоваривали сценографију и костиме испред радионица, углављујући кола у скривене пролазе у које те наведу они којима су познати. Познајемо пале салаше на ободима града, и наше ноге воле равницу, проводили смо летње вечери у шетњи Петроварадином након снимања, загледајући у светла ниских прозора и животе иза њих. Велики део Новог Сада за нас су људи који су се са нама играли – глумци, костимографи и сценографи са којима бисмо увек изнова радили јер разумеју природу игре. Они су били наши водичи и чувари, нарочито непрежаљени Жељко, чији дух увек осећамо кад прођемо улицама којима нас је водио тај изузетни човек. И по томе неко место постаје наше – кад на његовим улицама у сенкама видимо мртве и они са нама корачају као оног летњег дана у ком смо причали о томе како смо постали ово шта смо сада.
У Новом Саду смо купили стан онда кад га је требало куповати – нисмо га купили у Београду. Нигде се не одморимо као у том стану поред чијих прозора шуми дрвеће а с јесени су кораци пролазника утишани лишћем, или се чује лопта са игралишта која увече укључи звона оближње цркве. У том стану затвориш очи и слушаш. Слушаш Нови Сад. И он те одмори.
Сад одавде слушам и чујем само стрепњу своје деце која су често у возу. Ова их земља непрестано изневерава, на различите начине, и ја чујем добро ту стрепњу да ће им се одузети видици које су заволели, да ће их заменити за неке друге, неприсне, у којима само мање стрепиш. То је све, једина додатна вредност, јер наша деца нису гладна. Само желе да осете поверење у воз, у надстрешницу, у мост, у пут, у то да ће неко погледати просек са факултета и њихове способности кад аплицирају за посао. И због тог поверења отићи ће негде другде можда, оставити тај магични простор на ком смо се заједно играли.
И како сада сачувати тај Нови Сад, да остане оно што нам је био, кад мислиш о онима којима је у њему, у секунди, али дословце у једној језивој секунди – пре времена одузето све, од стране оних који никада нису умели да се играју као Жељко или као Фаркаш, што направи ону дивну зграду за чежњиве растанке и сретне састанке.
Хоћемо ли ишта сачувати, мили моји.
Аутор: Моња Јовић