Вршњачко насиље је најбоље разумети као последицу или симптом једног дубљег поремећаја

20 новембра, 2018

Вршњачко насиље је најбоље разумети као последицу или симптом једног дубљег поремећаја – непријатељства у вршњачкој групи, а лек за то није толико у забранама и казнама, колико у смањењу непријатељских и изградњи добрих и пријатељских односа

 

Извештаји о вршњачком насиљу у школама не само да узнемиравају због бруталности злостављања, већ и због реакције вршњачке „публике” која је или равнодушна или навијачки подстиче злостављање њиховог „друга” или „другарице”. За осуду је и чин злостављања и однос унутар вршњачке групе.

Брутално злостављање је увек израз непријатељског односа. За злостављача је злостављање оправдано његовим доживљајем да је други било зла особа (мржња) било безвредна особа (презир). Вршњачко насиље је најбоље разумети као последицу или симптом једног дубљег поремећаја – непријатељства у вршњачкој групи.

Када се фокусирамо на насилно понашање, фокусирамо се на симптом. Зато је добро, али недовољно подизати свесност о разним облицима злостављања, јасно га означавати као неприхватљиво понашање, забрањивати и кажњавати. Коренито решење је оно које се усмерава на односе у вршњачкој групи, на смањење непријатељских, а изградњу добрих, пријатељских односа посебно у вршњачкој групи коју чини одељење или разред.

Владавина јачег или „луђег”

Када дете пође у школу оно је биће које је недовољно социјализовано, а управо будуће искуство школовања и функционисања у одељењу треба да му помогне да се социјализује. У том сегменту школе које су све више образовне, а не васпитне установе треба да поврате своју васпитну функцију.

Када се у разреду нађе група недовољно социјализоване деце они између себе успостављају групну динамику „владавине јачега”. Они успостављају групну хијерархију на чијем врху је онај који је најјачи (означен као алфа), док се на нижим нивоима налазе слабији, све до дна на коме су најслабији чланови (означени као омега). У групи су односи засновани на страху од насиља јачег или „луђег”, где се појединци подређују јачем, док себи подређују слабије. Чланови групе су себични, не успостављају односе поштовања, самилости, саосећања и емпатије. Алфа дечаци прете физичким насиљем, а алфа девојчице застрашују сплеткама, одбацивањем и искључивањем.

Овакву групну хијерархију засновану на пирамиди моћи налазимо у чопорима одређених животиња. Иако у њима постоји осећање припадности групи, успостављени односи нису пријатељски већ се крећу од пасивног непријатељства које се изражава као равнодушност према патњама другог члана групе до активног непријатељства које подразумева неку врсту агресивности мотивисане презиром или мржњом.

Владавина правичности

Када су појединци у групи довољно социјализовани, тада група више није скуп појединаца који се међусобно боре за статус, већ је уређена према принципу „владавине правичности”. Тада у групи више није важно ко је јачи, а ко слабији, већ је важно ко је у праву, а ко није; шта је фер, а шта није фер. Чланови групе се поистовећују са другим члановима: у другима виде себе и не желе да другима раде оно што не желе да други раде њима. Чланови групе су важни једни другима, важно им је како се други осећају, изражавају саосећајност, самилост, емпатију, а надасве уважавају права других. Најкраће речено, то је група у којој превладавају пријатељски односи, што не значи да је у њој свако пријатељ са сваким.

И у групи у којој превладавају пријатељски односи долази до конфликата, а и до физичких обрачуна. Постоје две битне разлике у односу на непријатељску групу. Прва је та што је доминантна емоција у конфликтима љутња, а не непријатељске емоције презира или мржње. Зато и у случају физичког обрачуна примењена сила нема квалитет бруталности. Друга је та што чланови групе који нису укључени у конфликт делују тако што раздвајају, спречавају, штите жртву и осуђују оног члана који је неправичан или насилан.

Иако социјализација групе није брз процес, она је главни механизам борбе против сваколиког вршњачког злостављања. Удружена са подучавањем ненасилним методама решавања конфликата, вршњачком медијацијом и сличним поступцима може дати жељене резултате не само у спречавању вршњачког насиља већ у изградњи одговорних, самосталних функционалних одраслих особа.

Аутор: Зоран Миливојевић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама