“Хоћеш да пођемо?”

29 јула, 2019

Љубав, тема о којој се можда највише писало. Тема која је мучила писце, филозофе и сваку особу на овој планети без обзира на пол или боју коже. Са годинама и прележаним љубавима као да сам имунији на љубав, као да јој треба више снаге и воље да се пробије кроз све те ожиљке, испричане приче и предрасуде. Долази до мене врло ретко, све ређе и ређе. Понекад себе упитам зашто је то тако и ко је крив за то. Пожелим да нисам толико отупео буде некако нежније и чедније, пожелим да ме снађе та дечија љубав опет.

Свака генерација има своју дефиницију љубави које се радо сећа и проглашава ову нову дефиницију неприхватљивом и лошијом. Тако и ја, старац Фочо од стотину љета, све више личим на оне „маторце“ којима сам толико много замерао и којима сам толико пута стављао етикету „застарело“. Све сам мање дечак све сам више тата. А љубав, колико ја био у праву, колико год да се љубав данас променила, и каква год она била некад, она увек остаје и опстаје у свим својим дефиницијама и свим генерацијама. „Наша“ љубав, љубав моје генерације, била је доста другачија од ове данашње верзије. Недостаје ми та „наша“ љубав, љубав која је била примерена годинама и времену којем смо живели.

Кад се вратим у своју рану младост, основну школу, прапочеци љубави дешавали су се доста рано, у првих неколико разреда. Иако мали, долазили смо у ситуацију да нађемо ту неку девојчицу, то неко име, због које нам је срце куцало брже. Ни сами нисмо знали шта се то дешава, испрва само реч која је временом полако добијала своје значење. Родбина је та имена користила не би ли нас што више осрамотила на породичним окупљањима којих је тада било. А ми, ми тако мали смо о тој особи, имену, давали посебан значај из неког непознатог разлога, добро тада нам можда и није био непознат, али сада га не знам, не знам шта ме је терало да се осећам тако чудно при помену тог имена.

Следећа степеница у тој нашој љубави били су лексикони/споменари, мале свешчице које су кружиле разредом у којем се одговарало на питања ко си, шта си, шта волиш, који ти је омиљени филм, музичар, песма, па чак и ко ти је симпатија. Ту се негде дефинисало ко се коме свиђа, и одатле је почињало оно што би за тај узраст могло да се назове мување. Е сад, колико смо били добри у том мувању говорила је и чињеница да је неко у свесци морао да напише да му се свиђаш не би ли те довољно охрабрио и натерао на следећи корак. Ако су се у лексикону/споменару Наш лексикон IV-4 поклапала имена, ако је долазило до тога да се једно другом свиђате, онда је то било већ пола посла, сви су знали за вас, били би сте већ декларисани као пар, то је већ била веза.

Веза у којој сте били исто што сте били и пре ње, друг и другарица. Нешто касније долазило и је до озбиљнијег мувања, које би у преводу значило истинско лобирање код њених другарица. Требало је другарицама показати да си ти добар, фин, и загрејан, не би ли оне рекле коју реч похвале. Кад се тај посао, то проводаџисање, одради, остало је само да се скупи храброст… Уколико уопште могу да кажем само. Храброст и тај прави тренутак где ћеш изговорити „да ли хоћеш да пођемо“ или „да ли хоћеш да фууууурамо“. Млађим генерацијама ово је можда најтеже објаснити. Да пођемо где? То је обично прво питање кад објашњавам ову фразу.

Једноставно, дестинација је непозната, али сви знамо где је то, и одговор на питање је прост, да или не. Потврдан одговор на то питање значио је да си ти тај од свих других дечака који ће је пратити кући, који ће добити неку цедуљицу, осмех и поглед, и који ће имати пуно право да кредом на зиду школе напише ОН + ОНА и то све стави у једно срце.

Када сам добио први свој позитиван одговор на то питање, када сам је ухватио за руку, претрнуо сам. Сећам се и данас тог осећаја, срце је хтело да искочи из груди, мозак није радио, колена су клецала. Држали смо се за руке, пратио сам је кући, било је то најдужих 800 метара у мом животу. Ни сам не знам шта смо причали, проста је срећа била то што је и њој вероватно то било прво искуство те врсте, па нисам испао превелики шмокљан. Када сам је отпратио и замакао за прву кривину од њене куће, сећам се да сам скакао по пола метра увис и шутирао се петама у задњицу од среће. Јурцајући ка кући, пресрећан и еуфоричан, остало је најбитније да се доврши. Требало је окупити чопор и испричати им с ким си ти „пошао“ с ким ти „фураш“. Отворених уста сви моји другари гледали су ме док сам преувеличавао. Која романтика, какво праћење кући, какво скакање, у причи сам био много већи шмекер, у причи смо се увелико љубили, шта љубили, па одиграли смо танго пре него што смо се пољубили. Лагању никад није било краја, али вредело је, знало се ко је имао то прво искуство те врсте, први сам се запљуно на зид љубави. (Како ствари стоје деци би сада требало објаснити и то шта су жмурке и шта значи запљунути се).

Пољубаца у реалности није било и ако би се десио био је чедан, пријатељски и у образ. Срце није говорило тако, куцало је јадно толико брзо да сам мислио да ће да стане. Стасавали смо, ствари су се дешавале „полазили“ смо и раскидали, скупљали храброст, чекали прави моменат, све без пољубаца, без шминкања, без провокативног облачења, баш онакви какви смо били, деца. Били смо деца која су расла, и љубав у нама је расла, имала је стадијуме прикладне годинама и времену, све је било другачије. Недостаје ми „наша“ љубав, мени, понекад у мислима, прематор сам за те дечије љубави, недостаје ми да могу да је покажем мојој деци, да је моја деца виде, доживе и проживе. Да у следећу животу фазу уђу са тим успоменама и са тим искуством не би ли стасали у каваљере и даме, уместо у сировине и робу. Деци је данас све то страно, кораци у животу су им крупнији, степенице прелазе прескачући неке битне, брже од нас стижу до циља, не схватајући последите таквог брзог живота. Добро да будем реалан ни ми нисмо схватали такве ствари али је време било другачије и оно нам је допуштало да уживамо у чарима детињства и фазама које су лагано замењивале једна другу.

Извор: lastovosite.wordpress.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "“Хоћеш да пођемо?”"

  1. Na Lastovu каже:

    Hvala na deljenju teksta! Veliki pozdrav vama i čitaocima vašeg portala

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама