Ljubav, tema o kojoj se možda najviše pisalo. Tema koja je mučila pisce, filozofe i svaku osobu na ovoj planeti bez obzira na pol ili boju kože. Sa godinama i preležanim ljubavima kao da sam imuniji na ljubav, kao da joj treba više snage i volje da se probije kroz sve te ožiljke, ispričane priče i predrasude. Dolazi do mene vrlo retko, sve ređe i ređe. Ponekad sebe upitam zašto je to tako i ko je kriv za to. Poželim da nisam toliko otupeo bude nekako nežnije i čednije, poželim da me snađe ta dečija ljubav opet.
Svaka generacija ima svoju definiciju ljubavi koje se rado seća i proglašava ovu novu definiciju neprihvatljivom i lošijom. Tako i ja, starac Fočo od stotinu ljeta, sve više ličim na one „matorce“ kojima sam toliko mnogo zamerao i kojima sam toliko puta stavljao etiketu „zastarelo“. Sve sam manje dečak sve sam više tata. A ljubav, koliko ja bio u pravu, koliko god da se ljubav danas promenila, i kakva god ona bila nekad, ona uvek ostaje i opstaje u svim svojim definicijama i svim generacijama. „Naša“ ljubav, ljubav moje generacije, bila je dosta drugačija od ove današnje verzije. Nedostaje mi ta „naša“ ljubav, ljubav koja je bila primerena godinama i vremenu kojem smo živeli.
Kad se vratim u svoju ranu mladost, osnovnu školu, prapočeci ljubavi dešavali su se dosta rano, u prvih nekoliko razreda. Iako mali, dolazili smo u situaciju da nađemo tu neku devojčicu, to neko ime, zbog koje nam je srce kucalo brže. Ni sami nismo znali šta se to dešava, isprva samo reč koja je vremenom polako dobijala svoje značenje. Rodbina je ta imena koristila ne bi li nas što više osramotila na porodičnim okupljanjima kojih je tada bilo. A mi, mi tako mali smo o toj osobi, imenu, davali poseban značaj iz nekog nepoznatog razloga, dobro tada nam možda i nije bio nepoznat, ali sada ga ne znam, ne znam šta me je teralo da se osećam tako čudno pri pomenu tog imena.
Sledeća stepenica u toj našoj ljubavi bili su leksikoni/spomenari, male sveščice koje su kružile razredom u kojem se odgovaralo na pitanja ko si, šta si, šta voliš, koji ti je omiljeni film, muzičar, pesma, pa čak i ko ti je simpatija. Tu se negde definisalo ko se kome sviđa, i odatle je počinjalo ono što bi za taj uzrast moglo da se nazove muvanje. E sad, koliko smo bili dobri u tom muvanju govorila je i činjenica da je neko u svesci morao da napiše da mu se sviđaš ne bi li te dovoljno ohrabrio i naterao na sledeći korak. Ako su se u leksikonu/spomenaru Naš leksikon IV-4 poklapala imena, ako je dolazilo do toga da se jedno drugom sviđate, onda je to bilo već pola posla, svi su znali za vas, bili bi ste već deklarisani kao par, to je već bila veza.
Veza u kojoj ste bili isto što ste bili i pre nje, drug i drugarica. Nešto kasnije dolazilo i je do ozbiljnijeg muvanja, koje bi u prevodu značilo istinsko lobiranje kod njenih drugarica. Trebalo je drugaricama pokazati da si ti dobar, fin, i zagrejan, ne bi li one rekle koju reč pohvale. Kad se taj posao, to provodadžisanje, odradi, ostalo je samo da se skupi hrabrost… Ukoliko uopšte mogu da kažem samo. Hrabrost i taj pravi trenutak gde ćeš izgovoriti „da li hoćeš da pođemo“ ili „da li hoćeš da fuuuuuramo“. Mlađim generacijama ovo je možda najteže objasniti. Da pođemo gde? To je obično prvo pitanje kad objašnjavam ovu frazu.
Jednostavno, destinacija je nepoznata, ali svi znamo gde je to, i odgovor na pitanje je prost, da ili ne. Potvrdan odgovor na to pitanje značio je da si ti taj od svih drugih dečaka koji će je pratiti kući, koji će dobiti neku ceduljicu, osmeh i pogled, i koji će imati puno pravo da kredom na zidu škole napiše ON + ONA i to sve stavi u jedno srce.
Kada sam dobio prvi svoj pozitivan odgovor na to pitanje, kada sam je uhvatio za ruku, pretrnuo sam. Sećam se i danas tog osećaja, srce je htelo da iskoči iz grudi, mozak nije radio, kolena su klecala. Držali smo se za ruke, pratio sam je kući, bilo je to najdužih 800 metara u mom životu. Ni sam ne znam šta smo pričali, prosta je sreća bila to što je i njoj verovatno to bilo prvo iskustvo te vrste, pa nisam ispao preveliki šmokljan. Kada sam je otpratio i zamakao za prvu krivinu od njene kuće, sećam se da sam skakao po pola metra uvis i šutirao se petama u zadnjicu od sreće. Jurcajući ka kući, presrećan i euforičan, ostalo je najbitnije da se dovrši. Trebalo je okupiti čopor i ispričati im s kim si ti „pošao“ s kim ti „furaš“. Otvorenih usta svi moji drugari gledali su me dok sam preuveličavao. Koja romantika, kakvo praćenje kući, kakvo skakanje, u priči sam bio mnogo veći šmeker, u priči smo se uveliko ljubili, šta ljubili, pa odigrali smo tango pre nego što smo se poljubili. Laganju nikad nije bilo kraja, ali vredelo je, znalo se ko je imao to prvo iskustvo te vrste, prvi sam se zapljuno na zid ljubavi. (Kako stvari stoje deci bi sada trebalo objasniti i to šta su žmurke i šta znači zapljunuti se).
Poljubaca u realnosti nije bilo i ako bi se desio bio je čedan, prijateljski i u obraz. Srce nije govorilo tako, kucalo je jadno toliko brzo da sam mislio da će da stane. Stasavali smo, stvari su se dešavale „polazili“ smo i raskidali, skupljali hrabrost, čekali pravi momenat, sve bez poljubaca, bez šminkanja, bez provokativnog oblačenja, baš onakvi kakvi smo bili, deca. Bili smo deca koja su rasla, i ljubav u nama je rasla, imala je stadijume prikladne godinama i vremenu, sve je bilo drugačije. Nedostaje mi „naša“ ljubav, meni, ponekad u mislima, premator sam za te dečije ljubavi, nedostaje mi da mogu da je pokažem mojoj deci, da je moja deca vide, dožive i prožive. Da u sledeću životu fazu uđu sa tim uspomenama i sa tim iskustvom ne bi li stasali u kavaljere i dame, umesto u sirovine i robu. Deci je danas sve to strano, koraci u životu su im krupniji, stepenice prelaze preskačući neke bitne, brže od nas stižu do cilja, ne shvatajući posledite takvog brzog života. Dobro da budem realan ni mi nismo shvatali takve stvari ali je vreme bilo drugačije i ono nam je dopuštalo da uživamo u čarima detinjstva i fazama koje su lagano zamenjivale jedna drugu.
Izvor: lastovosite.wordpress.com