Hvala ti što nisi mnogo spavala tokom dana. Da jesi, propustile bismo tolike sate upoznavanja, zbližavanja, traganja za najboljim zajedničkim ritmom i stvaranja našeg malog sveta.
Hvala ti što si se tolike noći budila u neko doba i tražila da dođeš u naš „vejiki kevet“. Da nisi, ne bih nikada saznala kako okrepljujuć, spokojan i bezbrižan san može biti dok ležimo sklupčani kao kifle i kako je moguće u tom trenutku ostati bez drugih potreba. Bez ijedne druge.
Hvala ti što si toliko tražila da te nosim. Da nisi, sada ne bih mogla prizvati trenutke u kojima upoznaješ svet iz mojih ruku, zvonko se smeješ kad te na njima njišem, kad se tešiš na mome ramenu ili zadovoljno gugučeš dok ti pevušim blizu, najbliže.
Hvala ti, ma koliko suludo možda zvučalo, čak i za to što si tako lako umela da zaplačeš. Da nisi, ko zna koje bismo sve puteve zajedno morale proći da bih razumela tvoju dušu, tvoje potrebe, nemire, spokoj i tvoje radosti.
Hvala ti što nisi želela sama da se igraš. Jer da jesi, kako bih ikada mogla biti deo plišane družine koja slavi rođendane, sprema ručkove, izvodi predstave ili se sprema za spavanje. Koliko bih samo propustila zajedničkog ljuljanja, trčanja po sveže pokošenoj travi, branja cveća, slaganja buketa i hranjenja životinja. Propustila bih sve one trenutke u kojima nisam mogla reći NE onom tvom „Hoćemo?“ sa osmehom i ispruženom ručicom.
Hvala ti što si želela da uvek oboje dođemo po tebe u vrtić. Da nisi, ne bih znala kako je to obnevideti od ponosa dok nam pričaju o tebi, dok nerazumljivo i nestrpljivo deliš sa nama sve što si danas naučila, dok užurbano donosiš današnji crtež, samo za nas, kao i svakog drugog dana bez izuzetka.
Hvala ti što nismo mogli da progovorimo reč od tvog zapitkivanja. Hvala ti što si toliko upijala svaki naš gest, tražila objašnjenja i dozvolila da tako mnogo oblikujemo tvoj svet. Da nisi bila tako radoznala, ne bih osetila koliko je bezgranično poverenje koje si pružala čekajući odgovore.
Hvala ti što si me naučila da je tako nevažno ko gleda ili sluša i šta misli o našem trenutku. Da nisi ti, ništa me drugo ne bi tako oslobodilo, da shvatim da je samo važno da biram reči tvome svetu bliske, da možeš da stvoriš slike kroz priče koje pričam, da jurimo sapunjave balončiće, pratimo leptira od cveta do cveta, pevamo i glumimo, da smo večito punih ruku od svega što usput skupljaš pa nam daješ na čuvanje, da zastanemo kad želiš da igraš na sred šetališta. I kad god možemo, da te ne požurujemo. Sve može sačekati. Osim ovog trenutka radosti, ovde i sada.
Hvala ti što si me toliko izazivala da se glupiramo zajedno. Da nisi, ne bih shvatila najvažnije – da je protraćen dan u kome se nismo zajedno smejale.
Želim da ti u godinama koje dolaze pišem nastavak ovog pisma. Želim da budem svesna i prisutna u svakom trenutku koji poželiš da podelimo. Zato žurim sada, čeka me još poneka obaveza, a onda, kuda nas dan odvede. Uskoro ćeš doći kući.
Piše: Helena K.