Да то је баба која је живела за децу, живот о којем ми маштамо и сласти живота које прижељкујемо њој нису падале на памет. Она је желела само једно, да јој деца буду добро.
О бабама, једној давно изумрлој врсти…
Да то је та баба која није знала да виче и да брани и грди већ само да милује и руком и гласом…
Одвео сам децу у родно место мог оца, моје село, место где сам проводио готово све летње распусте до година док су могли да ме осуде на боравак тамо. Дуго већ не одлазим тамо, скоро четврт века сваких неколико година на један дан.
Све се променило, опустело, природа узима назад своје, све је зарасло и мени већ скоро непрепознатљиво. Користимо само праве путеве и прокрчене путељке, а некада сам се шумом кретао туда. Деца уживају, срећни су, слобода, пространство. Трче сладе се боровницама и шумским јагодама и за њих готово све ново па и да нема оних прекора и укора…. пази, немој тамо, гледај води рачуна, пуштени су… пуштени су да уживају у природи.
Идемо ка гробљу, јер то је једино остало тамо за мене, гробови предака и неке дивне успомене. Шетамо и ја објашњавам, видите у овој кући је некад живела баба Милунка, звали смо је Луце и она ме је много чувала, овде јој је била штала а ту је био трем на којем смо често играли карте.
Настављамо даље, кажем видите децо у овој кући живела је баба Драгица, она ме је много чувала, имала је шталу крај наше куће и стално ми је доносила млека. Пролазимо и кућу баба Верке и кућу баба Станке и свуда је коментар ова баба или она баба ме је чувала кад сам био мали. Мој син констатује: „Тата, тебе су чувале све бабе овог света“. Насмејем се и замислим и заиста је било тако.
Долазимо до куће баба Раде једино преосталог примерка „бабе“. Отварам капију и улазим у двориште, кућа је широм отворена нема звона, покушавам да правим буку и дозовем. Неколико тренутака касније, полако и са ходалицом прилази баба Рада. Корача тешко али обзиром да има 94 године, добра је.
Не познаје ме, осмех не скида. Пола ствари које ја причам ни не чује а и даље инситира да уђем. Жучно покушавам да јој објасним ко сам, и успевам. Лице јој се озарује, очи пуне сузама, грли ме и љуби, сада већ нема шансе да не уђемо, морамо, на слатко. Каже баба љуби те баба што си ми леп, једва некако уз помоћ моје ћерке доноси слатко и воду. Прозборимо коју, изљубимо се и растанемо у нади да ћу је опет видети, негде, некада…
Дошли смо на гробље код најбоље бабе од свих, капирам да моја деца неће никад ни упознати ни спознати шта је та жена једна мала грчава старица урадила за мене и шта ми је значила. Да то је баба која је живела за децу, живот о којем ми маштамо и сласти живота које прижељкујемо њој нису падале на памет. Она је желела само једно, да јој деца буду добро.
Сећам се њеног ритуала одласка у кревет. Ја шокиран што је видим без марама, готово да не препознајем ту особу која се у спаваћици шета по соби гологлава. Прилази кревету прекрсти се и готово нечујно каже: „Бошке мили, Света Петко мила, света Недељице, рашири крилца почувај деца“ (са тешким јужњачким акцентом)
И да, моја деца су ускраћена за ту љубав, баба, оних правих, старих, баба са села, завијених у мараме грчавих од рада, не тако нежних руку али најтоплијих осмеха и најбрижнијих очију. Ускраћена су за бабу која нема да да много али заправо даје све што треба детету. Љубав и несебичну пазњу. Да то је та баба која лизне прст да ти скине нешто с лица и не није гадно. Да то је та баба која стави комад сира у средину белог хлеба, стисне руком и направи специјалитет који се звао „стискавац“ и који смо сви обожавали. Да то је та баба која није знала да виче и да брани и грди већ само да милује и руком и гласом. То су нека друга бића са неким другим масама у глави и неким другим мишићима у грудима. За све бабе… Хвала Вам!
Извор: lastovosite.wordpress.com