Da to je baba koja je živela za decu, život o kojem mi maštamo i slasti života koje priželjkujemo njoj nisu padale na pamet. Ona je želela samo jedno, da joj deca budu dobro.
O babama, jednoj davno izumrloj vrsti…
Da to je ta baba koja nije znala da viče i da brani i grdi već samo da miluje i rukom i glasom…
Odveo sam decu u rodno mesto mog oca, moje selo, mesto gde sam provodio gotovo sve letnje raspuste do godina dok su mogli da me osude na boravak tamo. Dugo već ne odlazim tamo, skoro četvrt veka svakih nekoliko godina na jedan dan.
Sve se promenilo, opustelo, priroda uzima nazad svoje, sve je zaraslo i meni već skoro neprepoznatljivo. Koristimo samo prave puteve i prokrčene puteljke, a nekada sam se šumom kretao tuda. Deca uživaju, srećni su, sloboda, prostranstvo. Trče slade se borovnicama i šumskim jagodama i za njih gotovo sve novo pa i da nema onih prekora i ukora…. pazi, nemoj tamo, gledaj vodi računa, pušteni su… pušteni su da uživaju u prirodi.
Idemo ka groblju, jer to je jedino ostalo tamo za mene, grobovi predaka i neke divne uspomene. Šetamo i ja objašnjavam, vidite u ovoj kući je nekad živela baba Milunka, zvali smo je Luce i ona me je mnogo čuvala, ovde joj je bila štala a tu je bio trem na kojem smo često igrali karte.
Nastavljamo dalje, kažem vidite deco u ovoj kući živela je baba Dragica, ona me je mnogo čuvala, imala je štalu kraj naše kuće i stalno mi je donosila mleka. Prolazimo i kuću baba Verke i kuću baba Stanke i svuda je komentar ova baba ili ona baba me je čuvala kad sam bio mali. Moj sin konstatuje: „Tata, tebe su čuvale sve babe ovog sveta“. Nasmejem se i zamislim i zaista je bilo tako.
Dolazimo do kuće baba Rade jedino preostalog primerka „babe“. Otvaram kapiju i ulazim u dvorište, kuća je širom otvorena nema zvona, pokušavam da pravim buku i dozovem. Nekoliko trenutaka kasnije, polako i sa hodalicom prilazi baba Rada. Korača teško ali obzirom da ima 94 godine, dobra je.
Ne poznaje me, osmeh ne skida. Pola stvari koje ja pričam ni ne čuje a i dalje insitira da uđem. Žučno pokušavam da joj objasnim ko sam, i uspevam. Lice joj se ozaruje, oči pune suzama, grli me i ljubi, sada već nema šanse da ne uđemo, moramo, na slatko. Kaže baba ljubi te baba što si mi lep, jedva nekako uz pomoć moje ćerke donosi slatko i vodu. Prozborimo koju, izljubimo se i rastanemo u nadi da ću je opet videti, negde, nekada…
Došli smo na groblje kod najbolje babe od svih, kapiram da moja deca neće nikad ni upoznati ni spoznati šta je ta žena jedna mala grčava starica uradila za mene i šta mi je značila. Da to je baba koja je živela za decu, život o kojem mi maštamo i slasti života koje priželjkujemo njoj nisu padale na pamet. Ona je želela samo jedno, da joj deca budu dobro.
Sećam se njenog rituala odlaska u krevet. Ja šokiran što je vidim bez marama, gotovo da ne prepoznajem tu osobu koja se u spavaćici šeta po sobi gologlava. Prilazi krevetu prekrsti se i gotovo nečujno kaže: „Boške mili, Sveta Petko mila, sveta Nedeljice, raširi krilca počuvaj deca“ (sa teškim južnjačkim akcentom)
I da, moja deca su uskraćena za tu ljubav, baba, onih pravih, starih, baba sa sela, zavijenih u marame grčavih od rada, ne tako nežnih ruku ali najtoplijih osmeha i najbrižnijih očiju. Uskraćena su za babu koja nema da da mnogo ali zapravo daje sve što treba detetu. Ljubav i nesebičnu paznju. Da to je ta baba koja lizne prst da ti skine nešto s lica i ne nije gadno. Da to je ta baba koja stavi komad sira u sredinu belog hleba, stisne rukom i napravi specijalitet koji se zvao „stiskavac“ i koji smo svi obožavali. Da to je ta baba koja nije znala da viče i da brani i grdi već samo da miluje i rukom i glasom. To su neka druga bića sa nekim drugim masama u glavi i nekim drugim mišićima u grudima. Za sve babe… Hvala Vam!
Izvor: lastovosite.wordpress.com