И дођеш тако у неке године кад те се ништа не тиче, а све те дотиче. Радујеш се кад сретнеш двоје чији су прсти испреплетани, а очи заљубљене. Дивиш се чистоти детета и детету које те из неких увелих очију посматра.
Свакој се лепоти поклониш, захвалан што ти се показује и што још умеш да је препознаш у нечијем лицу, стиху или тек искреном поздраву.
Нико ти не стоји на путу, јер свако има свој пут; ником не стајеш на жуљ, јер би тако своје ране позледио.
Видиш ширу слику свега, па ти “уска грла” ситних неспоразума не обесмишљавају дан који неким чудом може бити и последњи.
Дођеш у неке године кад те баш брига за године, јер знаш да су оне тек број, а живот скуп оних тренутака које би поновио да можеш. А не можеш.
Е, зато их не пропуштај.
“Сетило се мајке”
Бранкица Дамјановић