Прво, сви знамо да на свету нема особе која све зна. Друго, знамо и за изреку да се човек учи док је жив. Кад је већ тако, зашто је толики проблем погрешити?
Има већ неколико година томе, добили смо упутство да на родитељским састанцима не смемо да читамо оцене наглас, већ да треба да их одштампамо и те папириће поделимо родитељима, односно старатељима. Зашто? Зато што је оцена ученика његова приватна ствар и нешто што се тиче њега, родитеља и наставника. Шта има Микина мама да зна да Пера има саме јединице и слично. Апсурдна ситуација јер, с друге стране, правилник о оцењивању каже да је иста та оцена јавна и да се саопштава на часу, пред учеником који ју је добио и пред свим осталим ученицима. Не шапућемо је у ухо ученику, нити је кришом исписујемо на папирић и уручујемо. У чему је проблем? – питање је које многе од нас интересује.
Проблем је, дакле, рећи да ученик не савладава довољно добро градиво, и поред свих прилагођавања, инидивидуализације, ових и оних приступа. И, док се ми снебивамо, размишљамо и довијамо како да решимо проблем са лошим оценама или владањем неког ученика, а да истовремено не увредимо родитеље, не повредимо осећања, не нарушимо право ученика на приватност, тај исти ученик је на свом Инстаграм профилу јавно објавио низ фотографија у овој или оној пози, глумећи старлету, опасног момка и слично. И то није проблем. То је његова или њена лична ствар. Али јесте проблем саопштити оцене на родитељском, проблем је погрешити на контролном, проблем је погрешити приликом одговарања на часу јер ће се тада сви смејати! Да је само Кафка жив…
Ипак, чињеница је да су у виртуелном свету, у којем проводимо добар део дана, недеље, месеца… живота, сви идеални. Или бар теже томе да се представе у што бољем светлу. Млади, стари, средњи, несигурни, мршави, дебели, лепи, ружни, незрели, ниски, високи, незадовољни или несрећни, сви имају у апликацијама на телефону велики број филтера који ће их учинити лепшим, виткијим, бољег тена, бељих зуба и тако даље. Ретко ко поставља „несавршене“ слике, слике без филтера. А људи смо… несавршени. И то је сасвим у реду. Да не кажем, нормално. Сасвим нормално. Само што је све мање „нормалности“ у нашем свету.
Међутим, дете које одраста проводећи више времена на друштвеним мрежама него у стварности, има сасвим другачији поглед на живот и на систем вредности. Све то се види у учионици и не могу да вам опишем колико ме растужује. Можете ли да замислите колико је само оптерећујуће одрастати у убеђењу да увек морате да будете најбољи, савршени у очима других? Да не смете да кажете нешто погрешно, да морате увек све да знате (а нико не зна све, као што рекох). Да морате увек да добијете петицу, да морате увек да будете кул… А ништа од тога не мора.
Волела бих растерећеније детињство и младост за сву нашу децу. Волела бих да знају да имају право да погреше јер сви грешимо. Волела бих да грешку схвате као прилику да напредују и науче нешто, а не као разлог да им се други смеју или да изговоре оно чувено „убићу се“. То су осетљиве године, сви смо их проживели. Али, научимо их да свака оцена може да се поправи, да је стицање знања процес, да ћемо подржати сваки њихов напор и жељу да се поправе, да увек можемо да направимо договор и решавамо проблем корак по корак. Нека знају да смеју и да погреше, само нека се осмеле и покушају. Да због грешке не спада круна с главе. Мада, дођавола и са тим крунама! Нека буду добри другари и добри мислећи људи, а не умишљене принцезе и принчеви… Време бајки је ионако одавно прошло.
Јелена Братић
Извор: Школски портал