– Нисам очекивала оволику прашину око часова од 30 минута. Мислила сам, искрено, да ми је то сигурна карта за опште задовољство, да ће се обрадовати и наставници и деца, кад оно – међутим!
– И ја сам у чуду! Свету се не може угодити! Стварно не знам шта више хоће, изађете у сусрет и – песница у главу!
– Вала, баш! Имаш ли ти неку идеју како да смиримо ватру, а да се никако не вратимо на 45 минута? То би баш био пораз! Ти увек добијеш најбоље идеје кад је густо.
– Па, ви знате шта ја мислим…
– Исто као што ти знаш да то не долази у обзир! Програме и планове нећемо дирати! Колико пута треба да ти кажем??
– Али, не разумем зашто! То би заиста све решило!
– Хајде, покушаћу још једном да ти објасним. То градиво смо учили и ти и ја. И? Је л’ нам фали нешто? Не фали! То су учили и наши родитељи! И постали су успешни привредници, лекари, архитекте, предузетници… А није било лако време! Да не кажем да су исто прошле и наше баке и деке, ако су имали прилику да се школују! То је буквално једина ствар у целом школском систему која деценијама даје одличне резултате! Зашто бисмо то мењали? Доста више о томе! Програми па програми! Промени плочу!
– Разумем, у праву сте, али време се променило, информација више није тако вредна као кад је наш цео гугл био енциклопедија „Свезнање“!
– Па шта ако се променило? Неке ствари остају заувек! Дакле, да не губимо време, дај нешто друго!
– Ух… Једино ми пада на памет рециклирање!
– То већ имамо кроз разне ваннаставне активности. Даље?
– Не, не као предмет. Рециклирање ранијих обећања. То ионако нико не памти и нико не проверава да ли смо спровели ишта од обећаног. Рецимо, сећате се дронова, робота и холограма?
– Јаааао, да, шта би с тим? Да ме ниси подсетио, заборавила бих! Беше нису ни купљени?
– Наравно да нису! Знате ли ви колико кошта дрон, а камоли робот и то неки који би предавао деци! Али, ко се сећа тог обећања, шта има везе? Битно је да вест буде, да тако кажем, бомбастична, после се заборави, много тога се дешава!
– И шта си смислио око тога?
– Ето, можемо то да рециклирамо. Можда да не поновимо роботе, него, на пример, вештачку интелигенцију. Нешто да испричамо уз изразе које разумеју само програмери, убацимо неколико енглеских фраза и скраћеница, рецимо никад нећемо рећи вештачка интелигенција него еј-ај, причаћемо о линеарној регресији, помињати ем-ел, аутоенкодере и тако то и на крају кажемо да ће све то бити део наставног процеса већ од септембра!
– Сјајно! Уууу, баш си ме обрадовао! Ово је врх! Даље?
– Даље, пада ми на памет борба против вршњачког насиља, то сви воле да чују, укидање дроге у школама и тако то! Или, још боље – смањење броја ђака! Мислим да смо у последњих 10 година само два пута обећавали да одељења неће прећи 20 ученика, можемо поново то да предложимо.
– Е дааа… Па, браво! Одлично! Мада, ако неко пита где ћемо смештати децу и који наставници ће предавати кад ни за ово немамо кадрове, шта ћемо рећи?
– Ма, ко ће да пита? Свако чудо за три дана. Битно је да пустимо вест, покупимо овације, те спорадичне гласове ћемо игнорисати и ето га!
– Да, звучи логично… Извини, морам да питам и да будем спремна да ће ме неки доколичари само чекати са разлозима против!
– Ма, јасно! Не треба се нервирати! Исто тако, увек упали прича о блажем оцењивању, можемо да кажемо да ће се оцене укинути скроз и у основној и у средњој школи. Ту добијамо поене од свих. Родитеље и децу ионако искључиво занима успех, наставницима лакше јер им нико неће претити и – сви срећни!
– Опа! Храбро, али врррло ефектно! Свака част! Кажем ја да ти имаш најбоље идеје кад је фрка! Даље?
– Није довољно?
– Ма јесте, него морам да имам више кечева из рукава!
– Разумем… Даље… даље… хммм… Шта мислите да обећамо да ће наставници, као што су некад имали „маркицу“ за превоз, добијати ваучере за летећи такси?
– Уххх, то је много скупо!
– Ви мене не разумете! Неће се то догодити, наравно! Само ћемо обећати!
– Аха, онда може! Фантастично! Можда, да би било убедљивије, да кажемо да ће ваучере добити свако ко живи, рецимо, пет или више километара од школе? Шта мислиш?
– Одлично!
– Дај још нешто па да саставим обавештење.
– Па, имам дилему да ли да додатно блатимо ПИСА тест, или да обећавамо поново да ћемо на наредном тестирању бриљирати због свих ових измена… Имамо довољно времена да се заборави.
– Ја мислим да је блаћење увек боље, јер можда се јави неки мудрац који запамти наша обећања, па крену медији. Овако смо рекли своје – тај тест није валидан, не показује ништа, ко су они да нам кажу какви су наши ђаци, какво функционално знање, имам већ идеју како ћу то уобличити! Супер!
– Ма неће се јавити, али слажем се… А знате шта ми сад паде на памет?
– Причај!
– Можда да кажемо да ћемо у свакој школи која нема салу за физичко и пристојан тоалет дати средства да се то изгради? И да се заиста потрудимо да се негде нађе новац? Рецимо ти чучавци, заиста је без везе да…
– Ма пусти сад то, то је небитно! И ми смо имали чучавце и? Немам никакве трауме због тога! А физичко смо радили напољу. Ови сад као пахуљице, не смеш да их изведеш кад је сунце, кад је киша, кад је ветар… А ми смо и по снегу ишли и трчали крос! И да ли ми фали нешто? Немој сад да ми разводњаваш!
– Добро… Мени то некако звучи битно, али…
– Аман више! Таман си ме одушевио предлозима и сад ћеш ме разочарати!
– Па добро, ако ћу вас разочарати, ево нећу више!
– Е, тако! Идем да саставим обавештење, па те зовем да ми кажеш шта мислиш!
– Важи!