Као родитељ двоје деце од којих је једно предшколац а друго већ школарац, наслушала сам се разних прича о неким тамо родитељима. О оним који грде дете јер им се није обрадовало кад су по њега дошли. Оних који не воде рачуна о хигијени своје деце. Чујем да има и родитеља који забораве да покупе децу, па кад их у 18 сати позову из вртића, лупе се руком по челу.
Али, знате, све то је некако рекла-казала. Рекао ми један што је гледао. Никад нисам веровала да те ствари стварно постоје данас, у цивилизованом друштву, кад су нам информације о томе шта нашој деци треба ту, на дохват руке.
Моје старије дете имало је дивне васпитачице. Толико дивне да сам некад била и љубоморна на њену љубав према њима. Кад се нису виделе месец дана, једној од њих бацила се у наручје, стегла је и није пуштала цео минут. Друга јој је сашила „скранчи“ гумицу коју чува и даље и носи у посебним приликама. Безгранично сам им веровала и верујем и даље.
И онда, кад такви људи, који се с љубављу баве децом и који деци све опраштају, кажу оно што им је на души, баш жалећи ту исту децу, онда схватите да све оно с почетка текста можда заиста и постоји.
Тако је баш једна тих од васпитачица мог детета, жена са сигурно две деценије искуства у раду с децом, коментаришући фотографију мајке која вуче дете у школу, а која је обишла домаћи интернет ових дана, написала:
„Најпре не седе за столом и у столицама за храњење. Не зна им се ред дневних активности и нити једне здраве рутине немају.
Лежу прекасно, користе колица, цуцле и пелене и до четврте године, не ходају, не умеју да падну и да се дочекају.
Нико им никада није рекао „не“, па немају јасно постављене границе ни за шта. Не једу воће, поврће, месо. Не жваћу, касно проговарају, не могу да се фокусирају, незаинтересовани су, немају основних социјалних вештина. Нису емпатични, окренути су само себи јер им се свака жеља испуни одмах, пре него сто је и изговоре!
Праг стреса на било коју фрустрацију, непријатност – не поседују. Радних навика немају. Не морају да стигну на време нити на доручак у вртићу, долазе кад се „наспавају“, најчешће после свих васпитно-образовних активности унутар установе. Не облаче се, не скидају се, руке и шаке не користе!
Са породицом проводе јако мало квалитетног времена. Изложени су углавном екранима!
И онда се питамо што га мајка у школу вуче?!“
Време је да се сви запитамо.