Како развијати креативност код деце

децембар 10, 2016
Оно што је било лако родитељима пре неколико деценија постао је изазов за наше генерације. Нису наши родитељи знали више о развоју деце; они су једноставно имали мање опција. Досада и слободно време су неизбежан део свакодневног живота. Данас, досада и слободно време су синоним за „Ја сам лош родитељ и не чиним довољно да моје дете напредује.”
dete-igra
Недавно су ми се отвориле очи док сам гледала своју једанаестогодишњу ћерку на одбојкашком турниру. Имам троје деце и присуствовала сам гомили таквих догађаја. Знам процедуру или бар мислим да знам. Овако би то требало да изгледа: породице се удобно сместе поред терена, спремне да бодре мале такмичаре. Постепено, деца, браћа и сестре почињу међусобно да се задиркују са клинцима из других породица. Убрзо то прерасте у игру жмурки или шуги. У кључним моментима, новооткривени пријатељи су своју колективну пажњу усмеравали на терен да бодре своје тимове.
Али, ипак, то се није дешавало. Иако је било најмање 15 деце на трибинама, нисам чула ниједно од њих. Седели су и буљили у таблете. Чак и кад је њихов тим водио, ниједно дете није гледало утакмицу нити су разговарали једни са другима. Ситуација је сурово истинита и просветљујућа: Деца имају више активности и пасивне забаве на дохват руке него икада раније, али мање слободног времена да сањају, замишљају и фокусирају се на оно што заиста воле.
Схватам да је одвајање времена за досађивање тешко у свету у коме смо стално забринути да ће наша деца пропасти ако се не истичу у спорту или такмичењима, али одбијам да седим и гледам овај губитак детињства. Морамо да повратимо детињство. Машти је потребно време и простор да процвета.
Ако су и ваша деца као моја, тражити од њих да користе своју машту ће у почетку бити тешко. То је зато што нису развили вештине и мишићну меморију за то.  Лично, ја вежбам стратегију за “паљење маште”, као што би тренер претворио гомилу побуњеника у победнички тим. За машту је, као и у спорту, потребна пракса, обука, мотивациони говори, награде и екстремно стрпљење.

Како се тренира машта?

Прво, сваке сезоне треба прегледати распореде да видимо како трошимо време. Шта се нуди и пружа? Бити део атлетске репрезентације има предности, али да ли је потребно више приватних часова? Деци треба времена да развију способности креативног размишљања које ће им дозволити да открију своје снове. Зар не би требало да улажемо у то?

Друго, ја заокружим дане када немамо ништа зацртано на календару и те тренутке чувам као светињу. Многи од нас у корпоративном свету знају да понекад мораш да обезбедиш време без састанака у свом распореду и даш свом мозгу простор да се фокусира и ствара. Исто важи и за нашу децу.
Треће, као “Тренер дечије маште” моја улога је да обезбедим инспирацију. За велику већину наше деце, почињање од нуле је застрашујуће. Велика количина изненадног слободног времена може да их чини напетим и фрустрираним, што је супротно од креативне отворености коју тражимо. Једна од мојих техника је да обезбедим оквир за креативне активности, такмичење на пример. Моја породица се често такмичи у кувању. Ограничимо списак састојака и деци је приличан изазов да од прописаног материјала спреме неко (углавном) једноставно јело. Још један трик: играјте пинг понг само са једним дететом – други ће се прикључити и имаћете породични турнир. Искористите породичну вечеру као вече причања прича са песмом и игром.
Понекад ћу једноставно изговорити низ потенцијалних активности: “Изађите на љуљашке, нацртајте нешто, правите колаче, возите бицикл”… док се нешто не погоди са њиховим интересом. Ако све друго пропадне, ја ћу се укључити у активности са њима, али само док магија не постане њихова.
У мом идеалном свету, родитељи би требало да погурају машту деце на начин на који гурају и спорт и науку. Ја тражим супер родитеље који ће да се дуплирају? На неки начин, да! Али не и за уобичајене добре оцене, више тестова и спортских достигнућа. Желим да се дуплирају тако да се дуплира и  машта наше деце!
Технологија није непријатељ и нема повратка на дане без смарт телефона. Али ја бих волела да идем на одбојкашки турнир и вратим млађу браћу и сестре на маргине које чине игру, уговарање правила, формирање пријатељстава, играње лидера, и пре свега смејање и кикотање.
Приредила: Андријана Максимовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама