И родитељи су људи

фебруар 17, 2015

 
Дођу тако дани када иако заувек остајемо деца у очима родитеља, неком судбинском заменом теза постанемо родитељи нашим родитељима. У самом старту то звучи бизарно за обе стране. И за родитеље који нас доживљавају заувек као младе, и за децу која заувек доживљавају своје родитеље као за све одговорне…
10269393_1391128534506495_4550208221263460885_n
Ја сам дете разведених родитеља. Писао сам већ о томе, али сам писао родитељима. Сада пишем деци. Свој деци. Оној заувек деци иако имају педесетак година. Оној деци која ће остати деца све док не дају даћу својим родитељима. Деци која чак иако су људи у зрелим годинама, и даље превијају ожиљке настале разводима из детињства. Свој деци, заробљеној у телима пунолетника која су остала нокаутирана судским пресудама, адвокатским понумоћјима, саветима родбинских душебрижника…
Као што се и родимо без наше сагласности, у већини случајева и разводи се догоде без наше сагласности. Зашто би нас ико ишта питао када то није наша ствар, иако ми мислимо да је наша ствар више него било чија. Тај развод сваком детету увек дође изненада ма колико био очекиван. Ја сам рецимо своју наду у опстанак брака својих родитеља себично чувао од реалности чак и када је пропаст тог брака била толико очигледа да је њихово заједништво почело да ми смета. И тад сам, некако наивно и неосновано веровао да би требало да остану заједно. Ваљда зато што свако дете мисли да без те породице оно само не би умело даље, не би знало како, не би хтело било куда.
А грешио сам. Идентификовао сам се са том породицом. Са њима двома. Носио сам барабар са њима тај терет пропасти иако нисам учествовао ни у стварању ни у уништењу те породице. Давио ме је. Стидео сам га се. Стидео сам се пред њима. Стидео сам се пред собом мислећи да има и моје кривице. Избегавао сам људе, комшије, рођаке. И у тренуцима кад сам знао да је развод у најјачем јеку, кад би ми неко постављао питања око тога, а увек има оних који се најјаче веселе на загриштима туђих несрећа, ја сам се правио да ништа не знам. Лажући их. Тако ми је било лакше.
А онда сам пукао. Онда ми је досадило. Онда се сав мој стид претворио у бунт, све моје сузе у снагу, а самосажаљење у друштвеност. Излечио сам се од болести звана бракоразводна парница када сам схватио да сав њихов прљав веш није мој, јер нит сам га носио, нит сам у њега прдео, нит сам га ја износио пред друге. И то сва деца треба да знају. Знајте да ви нисте криви, иако се тако осећате. Знајте да ви нисте могли ништа да промените, иако осћете да је од вас много тога зависило. Знајте да би се све исто догодило иако сте уверени да је могло да буде друкчије.
Али морате знати и да су ваши родитељи, ма како их ви доживљавали, само обични људи од крви и меса. Они људи који, иако су родитељи, имају права да греше исто као и ви. Људи који, иако су родитељи, имају право на своје ја, на своје „не“, и право на избор. То што су вас родили не значи да сте ви постали њихови власници. Што пре схватите да нису свеци, да имају право да не умеју, да не успеју, да не желе, да и они прде, да свршавају и да лажу, то ћете пре увидети да су људи. Баш исти људи као и ви.
Из читаве те муке извуците нешто добро. Научите да будете бољи од њих. То је оно што и они сигурно желе – да будете бољи него они. Имајте разумевања за њихово родитељство иако они можда нису имали за ваше детињство. Будите тактичнији према њиховим манама иако они можда нису увек умели да виде све ваше врлине. Не свађајте се са њима јер им је врло вероватно дозлогрдило свађање са самима собом. Не набијате им на нос све што имате, јер су сигурно довољно одбијали главе о зидове својих брачних соба.
И опростите им. Иако је то најтеже. Ви то можете. Јер ви сте деца која су кроз најтеже већ прошла. Не вуците репове туђих бракоразводих парница и кроз ваше животе. Опростите им и због вас самих, јер све док сте злопамтила нећете имати прилику да будете бољи људи. И знајте да све док не расчистите са лошим стварима из прошлости своје породице, нећете моћи да будете добар пример оној новој коју градите. А сада идите. Идите и реците им да их волите ако имате среће да су живи, а ако нису онда им упалите свећу, јер љубави и светлости, ма колико их имали никада нам није довољно.
Извор: https://blog17dan.wordpress.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама