I roditelji su ljudi

februar 17, 2015

 
Dođu tako dani kada iako zauvek ostajemo deca u očima roditelja, nekom sudbinskom zamenom teza postanemo roditelji našim roditeljima. U samom startu to zvuči bizarno za obe strane. I za roditelje koji nas doživljavaju zauvek kao mlade, i za decu koja zauvek doživljavaju svoje roditelje kao za sve odgovorne…
10269393_1391128534506495_4550208221263460885_n
Ja sam dete razvedenih roditelja. Pisao sam već o tome, ali sam pisao roditeljima. Sada pišem deci. Svoj deci. Onoj zauvek deci iako imaju pedesetak godina. Onoj deci koja će ostati deca sve dok ne daju daću svojim roditeljima. Deci koja čak iako su ljudi u zrelim godinama, i dalje previjaju ožiljke nastale razvodima iz detinjstva. Svoj deci, zarobljenoj u telima punoletnika koja su ostala nokautirana sudskim presudama, advokatskim ponumoćjima, savetima rodbinskih dušebrižnika…
Kao što se i rodimo bez naše saglasnosti, u većini slučajeva i razvodi se dogode bez naše saglasnosti. Zašto bi nas iko išta pitao kada to nije naša stvar, iako mi mislimo da je naša stvar više nego bilo čija. Taj razvod svakom detetu uvek dođe iznenada ma koliko bio očekivan. Ja sam recimo svoju nadu u opstanak braka svojih roditelja sebično čuvao od realnosti čak i kada je propast tog braka bila toliko očigleda da je njihovo zajedništvo počelo da mi smeta. I tad sam, nekako naivno i neosnovano verovao da bi trebalo da ostanu zajedno. Valjda zato što svako dete misli da bez te porodice ono samo ne bi umelo dalje, ne bi znalo kako, ne bi htelo bilo kuda.
A grešio sam. Identifikovao sam se sa tom porodicom. Sa njima dvoma. Nosio sam barabar sa njima taj teret propasti iako nisam učestvovao ni u stvaranju ni u uništenju te porodice. Davio me je. Stideo sam ga se. Stideo sam se pred njima. Stideo sam se pred sobom misleći da ima i moje krivice. Izbegavao sam ljude, komšije, rođake. I u trenucima kad sam znao da je razvod u najjačem jeku, kad bi mi neko postavljao pitanja oko toga, a uvek ima onih koji se najjače vesele na zagrištima tuđih nesreća, ja sam se pravio da ništa ne znam. Lažući ih. Tako mi je bilo lakše.
A onda sam pukao. Onda mi je dosadilo. Onda se sav moj stid pretvorio u bunt, sve moje suze u snagu, a samosažaljenje u društvenost. Izlečio sam se od bolesti zvana brakorazvodna parnica kada sam shvatio da sav njihov prljav veš nije moj, jer nit sam ga nosio, nit sam u njega prdeo, nit sam ga ja iznosio pred druge. I to sva deca treba da znaju. Znajte da vi niste krivi, iako se tako osećate. Znajte da vi niste mogli ništa da promenite, iako osćete da je od vas mnogo toga zavisilo. Znajte da bi se sve isto dogodilo iako ste uvereni da je moglo da bude drukčije.
Ali morate znati i da su vaši roditelji, ma kako ih vi doživljavali, samo obični ljudi od krvi i mesa. Oni ljudi koji, iako su roditelji, imaju prava da greše isto kao i vi. Ljudi koji, iako su roditelji, imaju pravo na svoje ja, na svoje „ne“, i pravo na izbor. To što su vas rodili ne znači da ste vi postali njihovi vlasnici. Što pre shvatite da nisu sveci, da imaju pravo da ne umeju, da ne uspeju, da ne žele, da i oni prde, da svršavaju i da lažu, to ćete pre uvideti da su ljudi. Baš isti ljudi kao i vi.
Iz čitave te muke izvucite nešto dobro. Naučite da budete bolji od njih. To je ono što i oni sigurno žele – da budete bolji nego oni. Imajte razumevanja za njihovo roditeljstvo iako oni možda nisu imali za vaše detinjstvo. Budite taktičniji prema njihovim manama iako oni možda nisu uvek umeli da vide sve vaše vrline. Ne svađajte se sa njima jer im je vrlo verovatno dozlogrdilo svađanje sa samima sobom. Ne nabijate im na nos sve što imate, jer su sigurno dovoljno odbijali glave o zidove svojih bračnih soba.
I oprostite im. Iako je to najteže. Vi to možete. Jer vi ste deca koja su kroz najteže već prošla. Ne vucite repove tuđih brakorazvodih parnica i kroz vaše živote. Oprostite im i zbog vas samih, jer sve dok ste zlopamtila nećete imati priliku da budete bolji ljudi. I znajte da sve dok ne rasčistite sa lošim stvarima iz prošlosti svoje porodice, nećete moći da budete dobar primer onoj novoj koju gradite. A sada idite. Idite i recite im da ih volite ako imate sreće da su živi, a ako nisu onda im upalite sveću, jer ljubavi i svetlosti, ma koliko ih imali nikada nam nije dovoljno.
Izvor: https://blog17dan.wordpress.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama