Ovo leto nije ono pravo. Nervozno je i neizvesno. Pravo leto nam je oduzeto. Ovo počinje jutarnjom svežinom u kojoj prvo gledamo vesti, sa zebnjom očekujemo nove nedaće, čekamo rešenje. Dan se nastavlja sa hapšenjima, tumačenjima, analitičarima, besomučnim traženjem informacija, ukrštanjem podataka. Jer, ako nam nije dobro, bar da nam bude jasno. Veče se završava na protestima.
Ljudi kojima i dalje nije jasno, koji žele svoj život nazad, kojima smetaju zastoji, koji misle da rešenja nema i neće ga biti, koji ubeđuju kako nigde nije bolje, koji bi da univerzitet stave u tržišnu utakmicu, a škole postroje za dobrobit dece. Pozorišta kojih nema. Festivali koji nestaju. Tribine koje se otkazuju. Bolesti koje zavise od SMS-a. Letovanja koja deluju kao izdaja. Septembar koga možda neće ni biti, onakvog kakav treba da bude.
I šta sad ti hoćeš, zašto se buniš i dokle više ovako, pita me jedan rođak za slavskim ručkom.
Šta hoću? Hoću da mi vratite leto. Hoću da sam bezbrižna i da me sekira jedino vremenska prognoza. Hoću da listam stranice sa letovanjima i receptima za lagani letnji ručak. Da se dogovaram sa prijateljima kuda ići, šta videti, gde sedeti. Da pričam sa njima opušteno, bez drame i povišenog tona. Hoću da mi vest bude nova knjiga. Hoću da ustanem u letnje jutro, skuvam kafu i gledam u prostor, raširim se i utonem u odmor, bez straha, bez čežnje. Hoću da se radujem pred kraj raspusta jer sam poželela svoju decu. Hoću da biram film, pravim kokice. Hoću da pakujem kofere, odlazim. Hoću da planiram, da imam pouzdanja, izvesnosti i sigurnosti.
Rođak kaže: svašta, ko ti brani…
Ja spustim kašiku, gledam ga dugo, trudim se da provirim iz čabra i nadam se, iz sve snage se nadam da ću sledeće godine za istim ovim stolom moći da ga pogledam i odgovorim: šta sam ti rekla.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca