После насилно прекинуте школске године и три месеца тишине, пред сам почетак нове школске године освануле су чувене Смернице Министарства просвете које наставнички свет треба да упуте у оно на чему се мора више радити. Смернице су бесмислене и показују да их је на брзину склепао неко ко у школи никад није радио, нити се њом, бар кроз литературу, бавио. А у њима се инсистира на позитивним аспектима понашања у друштву и цивилизованом односу према стварности (да не препричавам детаљно). Али, на самом почетку тог акта стоји реченица да су за спровођење светле мисли Министарства одговорни директори школа, стручни сарадници, наставници и родитељи. Дакле, сви осим већ поменутог Министарства и државе коју то исто Министарство заступа. Уз то, школе су добиле и по једног полицајца, за кога није сасвим јасно чему тачно треба да служи.
Држава је на овај начин послала јасну слику и наставницима, и деци, и родитељима: ми смо са вама завршили и овако има живот надаље да вам изгледа. Бесмислено наређење плус представник органа силе који треба, по свему судећи, да заштити од деце и то наређење и систем који не постоји, а не децу од насиља. У слободнијем тумачењу порука је следећа: ми о школи немамо појма, али, ево вам полицајац да вас подсети како имате бити мирни.
И тако ја, мотивисана Смерницама, спроведем анонимну анкету међу својим ученицима
Анкета ми је послужила да бисмо сагледали сви заједно шта је то што они на часу и одмору воле, а шта им смета, и шта је то што у дружењу са вршњацима подржавају, а шта виде као неприхватљиво и лоше. На часу они воле мир и рад, наставнике који су спремни да им објасне непознато, не воле много да пишу, али желе да буду активно укључени. На одмору им смета превелика бука, гурање, цика, гађање храном и другим предметима, а воле разговор, шалу и смех. У дружењу они презиру тучу, дволичност, оговарање, увреде, избегавање и искључивање из друштва и ружно понашање без извињења (ово нарочито истичем јер представља, чини ми се есенцију свега). Похваљују помоћ, солидарност и готивљење, верност, оданост, поверење, воле шалу, радост и смех, узајамне похвале, активан однос према усамљеним и изостављеним из друштва.
Одушевљена сам њиховим одговорима, зрели су и паметни, васпитани и научени шта је добро. Иако неко може рећи да су деца свесно писала оно што ја желим да чујем, за шта знају да је прихватљиво, ипак верујем да они све знају. Јасно им је разграничено. Ко их је то научио? Родитељи и школа. Нико други. Они које Министарство прозива као одговорне. А они то већ јесу.
У чему је, онда, проблем?
Мало после почетног одушевљења постајем искрено запитана над стварношћу. Како је могуће да деца све ово знају, а да се у школској свакодневици понашају, врло често, сасвим другачије. Или су изгредници, или ћуте, трпе и склањају се.
Е, па, хајде да саберемо чиниоце просте једначине. Пођимо од старе изреке да дете васпитава цело село. Што је потпуно тачно. Једну страну села чине деца, њихови наставници и школа, а другу остатак друштва. Е, тај остатак друштва на нашу децу свакога дана избацује салве касетне муниције ментално радиоактивног садржаја и поништава све оно што у њима постоји.
А шта деци недостаје?
Деца немају јутарње или било какве дечје емисије
Јер од раног јутра до касне вечери по студијима седе политички активисти, ратни хушкачи, осуђени ратни злочинци, напуцане примитивне полуголе водитељке. Приказују се инсерти из банализоване Скупштине или дебатне емисије са салвама увреда, понижења, фрапантно недоличног понашања. Уредници телевизија машу пиштољима или промовишу научне пројекте, управљају дроновима и окупљају елиту у вишемесечни ријалити гето.
Деца не путују.
Не иду на летовање, на излете са родитељима или школом. Само је мали број њих, чак и мали број њихових родитеља био у иностранству. Немају могућност било каквог поређења наше стварности и стварности неких других људи. Сиромашни су да би себи приуштили било какво кретање. Али свакодневно слушају како они тамо, неки други народи, нама завиде.
Деца не иду на спорт.
Јер и то кошта. Сваку активност тог типа родитељи крваво плаћају и новцем и личним ангажовањем. Некад и преко границе могућности, а у нади да ће дете успети и бити продато у спортско робље, па се спасти из ове беде.
Деца немају секције или школске активности
А оне би лако могле да створе заједништво. Они без родитеља не смеју ни до парка, а камоли до неког учешћа на кампу. По парковима су родитељи стражари над опстанком свог детета јер се управо туда мувају они који би им могли наудити. Дечје кампове не могу да плате. Тако су деца лишена онога што им је природа, а то је слобода. Слобода да се организују и социјализују у оквиру вршњачке игре. Без уплитања родитеља, што је најчешће контрапродуктивно.
Деца не уче сама
Не цртају сама. Не праве техничке конструкције сама. Јер су школски програми такви да они и не могу то све постићи сами. Деца свакога дана у основној школи имају по седам часова. После тога их чекају домаћи задаци и гомиле чињеница. Када Министарство каже: прилагодити наставу интересовањима ученика, то је врхунац лицемерја. Јер сваки наставник и родитељ знају да исту ту децу чека матурски испит који од њих захтева знање гомиле чињеница. И зато родитељ, исцрпљен и на ивици живаца до пола ноћи боји мртву природу, или сецка шперплочу тупом тестерицом, или решава задатке из математике, или зове пријатеља који зна немачки да му помогне у преводу текста. Или све то плати. Ако има паре. Па онда деца, ношена том стихијом, често не покушавају ни оно што могу.
Деца немају родитеље
Јер су им родитељи робови система у коме морају да раде по дванаест сати, по два посла, и радним даном и викендом. Нема разговора ни заједничког ручка. Нема дружења са пријатељима. Нема излета, одласка у биоскоп и на сладолед. Нема шетње. Нема јутарњег мажења и развлачења недељом. Нема заједничког распремања куће и дворишта. Нема шале. Нема радости у наша четири зида. Нема сигурности.
Деца немају истину
Немају правду. Немају ни осећај шта је то истина и правда. Јер они гледају и знају да највећи злочинци, бахати возачи, наркодилери, лопуже и насилници пролазе некажњено. Они знају да моћ, политичка или партијска, завршавају посао. Они знају да живе у добу бешчашћа и отимачине јер им родитељи долазе кући ојађени и очајни, бесни и урнисани, и физички, и ментално. Али ти исти родитељи ћуте. Мире се са судбином. Или беже. Беже у неки други свет, где ће такође бити робови, али за веће паре.
Деца немају будућност
Завршена школа им не гарантује будућност. Лепо васпитање им не гарантује успех у друштву. Добри манири прете да буду исмејани. Пристојно облачење прилагођено ситуацији постаје изузетак.
И зато…деца постају само монета за поткусур у политичким кампањама и вечна грижа савести за своје родитеље који им не могу пружити ништа од онога чему их код куће уче, нити оно што би им по праву детета припадало. Тако постајемо друштво са намерно слепим Министарством и са родитељима који се стиде у немоћи. И наставницима који не знају где да крену.
Јер…шта вреди мени, као наставнику, да својој деци објашњавам које су то позитивне вредности. Они то знају. Јасно им је. Та иста деца из моје учионице улећу у баражну паљбу једног помереног и изокренутог друштва. Касетна бомба бесмисла, простаклука и вашарског лудила распрскава се око њих и остаје у њима трајно. Расеца им морал и трује душу, обесмишљава их и своди на статистику.
Аутор: Биљана Васић, наставник у ОШ „Ната Јеличић“ из Шапца