– Како би интерпретирао прочитани стих?
– Никако.
– Шта је алегорија, објасни нам.
– Не знам.
– Знаш ли ишта о било чему?
– Никад нисам разумео поезију, не знам ништа, немојте да ме питате, пустите ме.
Отприлике овако текао је разговор између мог ученика и мене пре неколико дана.
У трену била сам љута, како он то одговара на моја питања, ја сам професор и ауторитет, ред је да се нешто каже. И таман да изустим критику, запалим барут још више, погледала сам у очи свог ученика, пажљиво, без речи, и видела – несигурност и страх. Видела сам нешто лепо, људско, напад јер је можда тако научио да се брани, не знам.
На трен престала сам да говорим са свима и неколико минута разговарала сам само с њим о томе како поезија, истина, није за сваког, али како може да буде лековита, јер је у њој живот сав.
Пред мојим очима почео је да се топи његов бунт, у погледу се осетила мекоћа, гледао је благо и неколико пута добронамерно климнуо главом.
Вратила сам се одељењу, били су мирни и слушали разговор, а онда смо се вратили и песми.
Мој ученик до краја часа – можда први пут досад – био је пажљив и читао је стихове у себи.
Аутор: Биљана Ковачевић, професор српског језика и књижевности