Иако сам уживала у скоро свакој секунди, пролетило је док кажеш кекс…

2 марта, 2020

Понекад останем без даха због ње, ове моје предивне кћерке. Једном ногом је и даље у дјетињству, а другу је подигла спремна да скочи и одлети у свијет.

Иако је претходних 12 година пролетило у секунди, моје успомене је испунила са толико задовољства и проширила ми срце далеко више него што сам икад мислила да је то могуће.

Милион пута ми је банула на врата и узвикнула „Мамице!“ из свег гласа у потрази за својим загрљајем након напорног дана у школи. Увлачила ми се у кревет прије зоре да се мазимо и крала штикле да се шепури по својој соби толико пута да више ни не памтим. Забављала нас је својим јединственим плесним корацима и учила нас да саосјећање у тренутку када се то најмање заслужује може мијењати и срца и умове.

Иако сам уживала у скоро свакој секунди, пролетило је док кажеш кекс и чини ми се да и губим осјећај.

Јер моја слатка кћерка и ја смо сада на рубу тинејџерства.

Не могу лагати. Примјетила сам суптилну промјену. Мање ме хвата за руку, а више проводи вријеме са другарицама. Чим прође кроз врата своје собе затвара их, а све чешће само добијем мрмљања и уздахе на захтјеве да спреми собу, прошета пса или заврши задаћу из математике. Више не може красти моју обућу јер јој је нога већа од моје и преврће очима када покушавам плесати с њом у кухињи – мада уз довољно цимања и праву музику и даље дође и придружи ми се.

Није то ни тако лоше, што се више приближавамо том 13. рођендану. Њежна је и пажљива кад чува дјецу наших комшија, као прави стручњак их љуби кад се повриједе и босонога их гања по травњаку, а ја већ могу да видим каква ће мајка бити једног дана. Напорно ради у школи, у спорту и на пријатељствима, па препознајем и њен неограничен потенцијал. Користи своју картицу за бесплатне производе у Старбаксу да мени купи кафу и помаже ми да средим косу и унапријед видим нашу будућност пуну шопинга и разговора у кафићима да подијелимо шта има ново. Онда будем затечена кад видим са каквом страшћу рјешава неправде у свијету и жељу да помогне другима и невјерицу коју покаже што користим пластичну сламку за ледени чај, јер зар се не сјећам оног документарцима о морским корњачама? И знам да ће промијенити свијет на боље.

Понекад не препознајем то дијете-жену од скоро 13 година која стоји испред мене, са дугачким рукама и савршено сређеном фризуром и ногама до грла. Понекад видим само буцкасту бебу умотану у розе деку, 3-огодишњакињу са кикицама и пернатим шалом око врата која носи своју луткицу свуда са собом, 8-огодишњакињу у комбинезону како спашава паукове од сигурне пропасти, мала дјевојчица која се претвара у жену мени пред очима.

Овај период је врло збуњујући за нас обје. Она је и ураган и оаза мира у нашој кући, истовремено сије и радост и хаос куда год да иде. У једном тренутку је нетрпељива, а у другом глас разума. Ужасно јој је потребно нешто независности и контроле, али јој и даље требају и моја пажња и додир. Пусти сузу, толико суза, због фрустрција, због бијеса, презир, туге. У најмрачнијим тренуцима, бјесни на мене – своје уточиште – због свега онога што није у реду са свијету.

И кад имам осјећај да ће ми срце пући од саме помисли на све што више немам, чујем кроз ходник како се смије од срца и загледам се дубоко у оне исте сиво-плаве очи које сам сатима и сатима гледала у малој, оскудној болничкој соби прије скоро 13 година.

У том тренутку, кад нисам више мислила ни да је то могуће, када сам потпуно запрепаштена помишљу да је то исто оно биће које ми је некада спавало на рукама, срце ми се поново напуни кад видим своју кћерку како стоји испред мене.

Јер она је на рубу тинејџерства. И једва чекам да видим шта је идуће.

Превела: Саша Лепер

Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама