Игра вашег детета НИЈЕ ваша обавеза

Ако нисте међу оним малобројним срећницима чија се деца цео дан самостално играју у кући, вероватно се питате шта је оно што можете као родитељ да урадите како бисте у овим ванредним околностима урадили најбољу ствар и за себе и за дете.

Photo by cottonbro

Одмах да разјаснимо: игра Вашег детета није уједно и Ваша обавеза.

И одмах да додамо да ту постоји неколико „али“ које ћете сигурно добро разумети.

Наиме, постоји неколико ситуација у којима сте детету потребни у игри.

Заједничка игра детета и родитеља је увек леп тренутак који обезбеђује међусобну повезаност, отвара нове аспекте упознавања, а некад и истинске забаве за обе стране које се играју.

Поред тога, Ваша улога је важна када је у питању давање додатних идеја за игру. Ту треба бити пажљив. Ваше је да повремено упутите дете у неке нове игре, да покажете нешто што није знало, да иницирате неке активности које су за дете нове. И то је то. Не морате да дежурате сатима јер је дете способно да се самостално игра. А и ако тренутно није, биће! Ако је дете већ велико, можете да разговарате са њим о томе како може у овим условима да проведе своје слободно време. То све спада у давање идеја и предлога.

То што дететова игра није Ваша лична обавеза не значи да треба да га запоставите или искључите. За децу је добро да са родитељима деле свакодневне послове, да учествују у припремању оброка, поспремању заједничког простора, терасе или баште јер се тако осећају важнима. Из тих активности чак могу да добију неку своју идеју за нову игру.

Међутим, Ваше присуство у игри није потребно током целог дана. Родитељи често греше у томе што се труде да у сваком тренутку забављају дете. Тиме детету шаљу поруку да ће увек бити присутни и да неће дозволити да се дете суочи са досадом. А признаћете и сами, тешко је остати доследан у томе, а на крају крајева, то није ни оно што је детету потребно. Деца некад умеју да буду упорна, да Вас моле, да заплачу или да се љуте јер Ви баш у том тренутку не можете да се посветите тркама аутића или диносаурусима. Тада је важно да не поклекнете јер ће дете почети да користи бес и плач као оружје при условљавању да се укључите у његову игру. Сасвим је у реду да детету кажете: „Сада не могу са тобом да се играм, али моћи ћу касније.“ ; „Могу да се играм мало, а онда морам да завршим свој посао.“ или „Док ово не завршим, играј се мало сам/-а, а онда ћу доћи.“ итд. Дете ће схватити временом да може самостално да се игра. Успут га охрабрите и убедите да заиста то и може.

Током ове ванредне ситуације, дететова потенцијална досада може да резултира вредним развојним напредовањем на различитим аспектима. Ако пустите да се дете досађује, не чините ништа лоше, већ напротив, чините му услугу. Чак ћете после неколико дана приметити да дете:

Постаје независно – Oслања се на себе, сопствене способности и снаге, није му страно да затражи да нешто самостално ради, мање тражи Вашу помоћ.

Развија нова интересовања – oткрива нове активности у којима се добро сналази.

Развија креативност – долази са новим играма или потпуно новим идејама које су настале спајањем неколико активности које Вама можда нису ни пале на памет.

Стиче самопоуздање – примећујете да је сигурније у себе, сталоженије, да развија понос и да жели да се похвали нечим што је урадило, спознало или постигло

Лакше разуме да имате Ваше време – уме самостално да се заигра када му кажете да тренутно не можете да прекинете свој посао или наставља да се игра без Вас када му после заједничке игре кажете да морате да се вратите својим обавезама (и то га не растужује).

Има бољу концентрацију – што чешће се самостално игра, успева дубље да уђе у своју активност и да се препусти, што је добар показатељ да ће моћи да се фокусира и врати на оно што ради упркос прекидању.

Боље спава и једе – дете које се сусрело са досадом и не плаши је се, лакше се умирује увече пред спавање, не плаче и не тражи цртани филм да би нормално јело или да би заспало.

Досада је дакле, главни мотор-покретач стварања и игре. Константно обезбеђивање стимулације за дете даје само тренутне ефекте, док је за дугорочне ефекте важан управо тај „празан ход“ када је дете препуштено себи. Оно се тада на свој начин пита: „Шта ћу сада да радим“; „Шта ми се ради?“; „Како ми се то ради?“; „Како ћу тога да се играм кад не могу напоље?“ и слично. Зато, ако се дете пожали да му је досадно, нема разлога да одмах нудите ТВ програм или Интернет-садржаје јер они нису ни приближно забавни, инспиративни и корисни колико би била дететова самостално креирана игра. Кроз цртане филмове и игрице дете неће смањити своју досаду, само ће је краткорочно потиснути и на њу се навићи, што свакако није циљ.

Аутор: Тамара Костић, психолог образовања