Ako niste među onim malobrojnim srećnicima čija se deca ceo dan samostalno igraju u kući, verovatno se pitate šta je ono što možete kao roditelj da uradite kako biste u ovim vanrednim okolnostima uradili najbolju stvar i za sebe i za dete.
Odmah da razjasnimo: igra Vašeg deteta nije ujedno i Vaša obaveza.
I odmah da dodamo da tu postoji nekoliko „ali“ koje ćete sigurno dobro razumeti.
Naime, postoji nekoliko situacija u kojima ste detetu potrebni u igri.
Zajednička igra deteta i roditelja je uvek lep trenutak koji obezbeđuje međusobnu povezanost, otvara nove aspekte upoznavanja, a nekad i istinske zabave za obe strane koje se igraju.
Pored toga, Vaša uloga je važna kada je u pitanju davanje dodatnih ideja za igru. Tu treba biti pažljiv. Vaše je da povremeno uputite dete u neke nove igre, da pokažete nešto što nije znalo, da inicirate neke aktivnosti koje su za dete nove. I to je to. Ne morate da dežurate satima jer je dete sposobno da se samostalno igra. A i ako trenutno nije, biće! Ako je dete već veliko, možete da razgovarate sa njim o tome kako može u ovim uslovima da provede svoje slobodno vreme. To sve spada u davanje ideja i predloga.
To što detetova igra nije Vaša lična obaveza ne znači da treba da ga zapostavite ili isključite. Za decu je dobro da sa roditeljima dele svakodnevne poslove, da učestvuju u pripremanju obroka, pospremanju zajedničkog prostora, terase ili bašte jer se tako osećaju važnima. Iz tih aktivnosti čak mogu da dobiju neku svoju ideju za novu igru.
Međutim, Vaše prisustvo u igri nije potrebno tokom celog dana. Roditelji često greše u tome što se trude da u svakom trenutku zabavljaju dete. Time detetu šalju poruku da će uvek biti prisutni i da neće dozvoliti da se dete suoči sa dosadom. A priznaćete i sami, teško je ostati dosledan u tome, a na kraju krajeva, to nije ni ono što je detetu potrebno. Deca nekad umeju da budu uporna, da Vas mole, da zaplaču ili da se ljute jer Vi baš u tom trenutku ne možete da se posvetite trkama autića ili dinosaurusima. Tada je važno da ne pokleknete jer će dete početi da koristi bes i plač kao oružje pri uslovljavanju da se uključite u njegovu igru. Sasvim je u redu da detetu kažete: „Sada ne mogu sa tobom da se igram, ali moći ću kasnije.“ ; „Mogu da se igram malo, a onda moram da završim svoj posao.“ ili „Dok ovo ne završim, igraj se malo sam/-a, a onda ću doći.“ itd. Dete će shvatiti vremenom da može samostalno da se igra. Usput ga ohrabrite i ubedite da zaista to i može.
Tokom ove vanredne situacije, detetova potencijalna dosada može da rezultira vrednim razvojnim napredovanjem na različitim aspektima. Ako pustite da se dete dosađuje, ne činite ništa loše, već naprotiv, činite mu uslugu. Čak ćete posle nekoliko dana primetiti da dete:
Postaje nezavisno – Oslanja se na sebe, sopstvene sposobnosti i snage, nije mu strano da zatraži da nešto samostalno radi, manje traži Vašu pomoć.
Razvija nova interesovanja – otkriva nove aktivnosti u kojima se dobro snalazi.
Razvija kreativnost – dolazi sa novim igrama ili potpuno novim idejama koje su nastale spajanjem nekoliko aktivnosti koje Vama možda nisu ni pale na pamet.
Stiče samopouzdanje – primećujete da je sigurnije u sebe, staloženije, da razvija ponos i da želi da se pohvali nečim što je uradilo, spoznalo ili postiglo
Lakše razume da imate Vaše vreme – ume samostalno da se zaigra kada mu kažete da trenutno ne možete da prekinete svoj posao ili nastavlja da se igra bez Vas kada mu posle zajedničke igre kažete da morate da se vratite svojim obavezama (i to ga ne rastužuje).
Ima bolju koncentraciju – što češće se samostalno igra, uspeva dublje da uđe u svoju aktivnost i da se prepusti, što je dobar pokazatelj da će moći da se fokusira i vrati na ono što radi uprkos prekidanju.
Bolje spava i jede – dete koje se susrelo sa dosadom i ne plaši je se, lakše se umiruje uveče pred spavanje, ne plače i ne traži crtani film da bi normalno jelo ili da bi zaspalo.
Dosada je dakle, glavni motor-pokretač stvaranja i igre. Konstantno obezbeđivanje stimulacije za dete daje samo trenutne efekte, dok je za dugoročne efekte važan upravo taj „prazan hod“ kada je dete prepušteno sebi. Ono se tada na svoj način pita: „Šta ću sada da radim“; „Šta mi se radi?“; „Kako mi se to radi?“; „Kako ću toga da se igram kad ne mogu napolje?“ i slično. Zato, ako se dete požali da mu je dosadno, nema razloga da odmah nudite TV program ili Internet-sadržaje jer oni nisu ni približno zabavni, inspirativni i korisni koliko bi bila detetova samostalno kreirana igra. Kroz crtane filmove i igrice dete neće smanjiti svoju dosadu, samo će je kratkoročno potisnuti i na nju se navići, što svakako nije cilj.
Autor: Tamara Kostić, psiholog obrazovanja