Не тако давно, у доба када није било интернета и паметних телефона, деца и њихови родитељи често су време проводили играјући игре за које је било довољно имати само папир и оловку, а за неке, попут каладонта или пантомиме – чак ни то. Данас деца, али и одрасли на својим телефонима и уређајима често играју игрице. Иако заједно, у истој просторији, усресређени су на своје уређаје и не примећују једни друге. Игра је потребна како деци – тако и одраслима, али зар није лепше да се играмо једни са другима уместо са “машинама“. Постоји много занимљивих друштвених игара које би требало сачувати од заборава.
Потапање бродова је игра за два играча. Циљ игре је потопити све бродове свог противника. За ову игру потребни су само папир и оловка. Сваки играч направи своју табелу са пољима (табела обично има 64 поља – 8×8). Колоне се обично означавају словима абецеде (А, B, C, D, E, F, G, H), док се редови означавају бројевима од 1 до 8.
| А | B | C | D | E | F | G | H | |
| 1 | * | |||||||
| 2 | * | |||||||
| 3 | * | |||||||
| 4 | * | * | ||||||
| 5 | * | |||||||
| 6 | ||||||||
| 7 | * | |||||||
| 8 | * |
Пре почетка игре, сваки играч постави својих осам “бродова“ – тако да други играч не види. Када оба играча распореде своје “бродове“, игра може да почне.
Први играч обавештава свог суиграча које поље гађа. На пример А-5, суиграч одговара да ли је погодио или промашио. У случају да је погодио поље брода, има право да погађа још једном. Уколико је промашио, онда је суиграч на потезу. Игра се завршава када један од играча остане без свих осам “бродова“, а победник је онај ко је сачувао бар један свој “брод“.
Занимљива географија је игра коју могу да играју два или више играча. Свако нацрта своју табелу са седам колона за уписивање следећих појмова:
ДРЖАВА; ГРАД; ПЛАНИНА; РЕКА; ЖИВОТИЊА; БИЉКА и ПРЕДМЕТ. Ову игру могу да играју два или више такмичара. Начин бодовања зависи од договора такмичара – 5 бодова уколико такмичари имају исти назив за неки појам, 10 уколико су различите речи, или 20 бодова за такмичара који је једини пронашао назив реке, планине… која почиње задатим словом. Почетна слова задају такмичари наизменично. Један од начина да се одреди слово је да се оно насумично оловком “погоди“ у неком куцаном тексту.
Каладонт је игра у којој први играч каже неку именицу, а други играч каже другу која почиње на последња два слова претходне речи. По правилима ове игре, реч мора бити позната и не смеју се користити ни скраћенице, ни властита имена. Пожељно је да се речи не понављају – две исте речи не би требало да се понове у једном кругу игре. Крај игре је када неко каже реч на коју се не може надовезати друга (каладонт) и тиме постаје победник, он осваја један бод и започиње други круг игре. У току игре такмичар мора да води рачуна да не изговори реч која се завршава на – КА, јер тако пружа могућност другима да га победе.
Погађање личности – једна особа замисли личност која је позната у свету музике, историје, спорта или било које друге области. Загонетна личност се открива постављањем питања, а особа која је личност замислила одговара само са “да“ и “не“. Ако онај који погађа каже име загонетне личности, а није је погодио – онда је изгубио тај круг игре. Постоји и друга варијанта ове игре за коју су потребни папирићи и лепљива трака. Сваки играч свом суиграчу залепи на чело име особе коју треба да погоди. На тај начин, оба играча постављају питања наизменично, а чињеница да имају залепљене папире на челу игру чини занимљивијом и често изазива смех који је, као што сви знамо, најбољи лек.
Пантомима је вероватно најзабавнија игра погађања јер је за играње пантомиме пожељан што већи број играча. Играчи се поделе у два тима – један тим поставља назив неког филма, док груги тим погађа. Назив филма се мора погодити у одређеном временском периоду – 5 или 10 минута што зависи од договора обе екипе.
Члан једног тима шапне члану супарничког тима назив филма који треба да објасни. Назив филма је тајна за све остале чланове тима. У току трајања игре,
особа која покушава да објасни назив филма не сме да производи никакве звуке, нити да помера усне или показује руком на предмете. Остали чланови тима могу да постављају питања, на која онај који објашњава може да одговара само мимиком или гестикулацијом – без употребе речи.
За ову игру смишљени су посебни знакови или сигнали. На пример: домаћи филм – палац према доле; страни филм – палац иза себе; број речи у називу филма – прстима се покаже број речи, а онда и редни број речи у називу филма који се објашњава. Уколико је неко из екипе близу решења, врти се рукама према особи која је врло близу решења.
Поред ових игара, постоје још много других. Свако од нас би могао да осмисли нову – чак и бољу. Зашто да не?! Довољно је само пустити машти на вољу.
Потребно је да повремено оставимо своје телефоне и компјутере. Заслужујемо да се опустимо, забавимо и дружимо. Тако ћемо, макар на кратко, заборавити на дигитализовани и виртуелни свет у коме све више и више проводимо своје радно, али и слободно време.
Приредила: Марина Раичевић