Ima dana kad mi se čini da nisam postigla baš ništa. A onda shvatim da sam postigla SVE

29 januara, 2022

Otkad sam dobila decu, ja sam srećnija nego što sam ikad pre toga bila.
Ali ponekad i tužnija nego ikada ranije.

Postala sam mnogo bolja verzija sebe.
Ali nekako, u isto vreme, nisam bila svaki put srećna kad se pogledam u ogledalo – ni onim što vidim spolja ni onim što je iznutra.

Pročitajte i: Ćerka mi je rekla da želi da postane majka. Evo šta sam joj sve prećutala

Nikad nisam bila toliko, stalno, neprekidno u društvu nekog koga obožavam.
Ali opet, često tako usamljena.

Ima dana za koje bih želela da traju večno.
Ali ima i onih kada samo želim da ih što pre spakujem u krevet – da onda na miru dozvolim da me obuzme osećanje krivice.

Nikada pre nisam bila toliko sigurna da je baš ovo uloga koju sam najviše želela, za koju sam rođena.
Ali se nikada više nisam preispitivala i sumnjala u sebe i to koliko sam u tome što radim stvarno dobra.

Nikad nisam osećala veću bliskost, nežnost i ljubav prema svom mužu.
Ali ponekad, čini mi se da smo svetlosnim godinama daleko.

Verujem u sebe, bodrim se svakog dana.
Ali se i preispitujem i sumnjam – jesam li ih dovoljno volela danas?

Svakog jutra kad ustanem, ustanem sa željom da im budem bolja nego juče.
Ali ponekad opet viknem, rasplačem se kad sam sama i poželim da sam umela drugačije, bolje.

Nikad, baš nikad tako duboko i snažno nisam volela.
Ali se nikad nisam osećala i tako ranjivom.

Nikada nisam ranije imala dane kad bih se osećala tako nemoćnom i slomljenom.
A opet, nikada pre nisam bila tako potpuna, kao što sam danas.

Nikad se toliko nisam smejala.
Ali nikad ni toliko plakala.

Nikad nisam više žudela za trenucima slobode i mira.
A kad ih dobijem, sve vreme osećam kao da mi nešto nedostaje. Na primer, jedna mala ručica da posegne za mojom.

Nikad nisam bila tako ponosna i uzbuđena kao sad, dok ih gledam kako rastu.
A nekako, u isto vreme, želim da ostanu zauvek tako mali.

Ima dana kad mi se čini da nisam postigla baš ništa.
Ali kad ih ušuškam i dok gledam kako tonu u san, znam da sam postigla baš sve.

Nikada se nisam toliko radovala budućnosti i pitala se kakva će biti.
I nikad se manje osvrtala na ono što je bilo.

To je putovanje prepuno pogrešnih skretanja koja zapravo, verovatno, nisu tako pogrešna.

Prepuno snova o budućnosti koje i ne stižete da lepo odsanjate jer za san nemate vremena.

Premorenost, uz beskrajnu ljubav.

Najteža, ali najlepša stvar koja postoji. Na celom svetu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama