Сав бесмисао конкурса за радна места у просвети показао се данас, на примеру једног од најбољих српских наставника. Милан Петровић један је од омиљених наставника међу својим колегама, лауреат награде Најбољи едукатори Србије у 2020. години, аутор мобилне игре Вучило – долина речи, један од аутора Приручника за пројектну наставу и наставу на даљину као и видео подкаста Знање да не багује за подршку иновативним наставницима.
И све је ово један сасвим мали део његовог ангажовања у просвети, само мали део труда који улаже да образовни систем учини бољим, а образовање деци лепшим.
С нама је разговарао баш недавно, истичуће проблеме образовног система, а његов интервју подељен је 1600 пута, што говори о томе колико га колеге цене и подржавају.
Све то, изгледа, није довољно било да у школи у којој годинама ради на замени, не конкурсу коначно и добије запослење. Уместо њега, примљен је неко други.
Са великим разочарањем и љутњом, преносимо његово обраћање министру Бранку Ружићу:
Бићу кратак и, верујте, министре Бранко Ружић, захвалан на сваком одговору, а моје питање је једно и једноставно: Има ли места у просвети?
Дозволите ми, нисам се још ни представио. Ја сам Милан Петровић, професор српског језика и књижевности тренутно запослен у Нишу у Гимназији „Светозар Марковић“. У овој школи сам тек четири од скоро осам година свог стажа у просвети. Спадам у ону несретну генерацију која се за посао почела пријављивати баш оне године када су конкурси престали и почела тзв. „забрана запошљавања“, тако да сам као и хиљаде мојих колегиница и колега сваки радни дан провео на замени. Као и многи од њих, можда наивно, трудио сам се, веровао, и надао се да ћу се једног дана пробудити и да ће бити објављен отворени, јавни конкурс и решио сам да за тај дан будем спреман.
Знате, г Ружићу, кад радите као нечија замена, онда заиста радите све што вам се каже и никад не питате чији је то посао. Идеш на усавршавања о стандардима, па онда ако треба и старијем колеги правиш планове „по новом“. Спремаш све приредбе, водиш све ученике на такмичења, држиш додатне и допунске часове и ученицима којима не предајеш, а ја сам као библиотекар основној школи (да, и то сам радио), писао још и пројекте и помагао да се школа опреми рачунарима и смишљао програме за децу по узору на оне које сам видео од колега из иностранства. Тих сам година осмислио и направио мобилну апликацију за учење правописа „Вучило – Долина магичних речи“, па ме је др Маријан Мишић тако ваљда и приметио и позвао да га заменим када је постао директор гимназије у којој сам и данас.
Лепо ми је било у овој мојој гимназији, г министре, не могу да се жалим. Колегинице и колеге су дивни, заиста лепо сарађујемо и у зборници се не испијају кафе – заиста се о деци прича, и о послу. Желео сам и ту да се докажем, да покажем свој максимум, да оправдам поверење, па сам поред свих редовних обавеза наставника српског, грађанског, на крају и изборног предмета језик, медији и култура, писао и учествовао у разним пројектима. Чим сам дошао, саставио сам тим ученика које сам обучио и који је сарађивао са медијима на нашем школском (али и градском) фестивалу „Наук није баук“. Када радите са децом која много желе и још више могу, ништа вам није тешко. Заједно смо снимили и објавили филм „Хероји уче другачије“ у ком смо истраживали проблеме које имају деца са дислексијом. Многи моји ученици и сами су покретали своје пројекте, па морам да истакнем омладински портал Youth Vibes који је основала и води моја ученица, иначе прошлогодишњи ђак генерације – средства за овај пројекат освојили су на такмичењу Суперсте које организује Ерсте банка. Иста та деца заслужна су што и дан-данас постоји удружење грађана „Научи ме“ које је донело многе иновације у образовању у Ниш: прве роботе у настави, простор за заједничко Unbox hab, 3Д штампаче и др.
Сад ни сам не бих знао да опишем како, али прошле године сам поред свих обука и пар конференција у чијој сам организацији учествовао, стигао и да одем на размену иновативних наставника захваљујући Фулбрајт стипендији Америчке амбасаде. То је сигурно била срећа јер сам се вратио спреман и када се појавила пандемија, могао сам дати свој максимум: започео сам онлајн емисију „Знање да не багује“ која је требало да помогне наставницима да се снађу и организују током ванредног стања; написао сам и „Приручник за организацију пројектне наставе и наставе на даљину“ који је министарство превело на већ пет језика националних мањина, а учествовао сам и у организацији првог онлајн семинара Друштва за српски језик и књижевност.
Да даље не набрајам, све је то историја, а сигуран сам да ћете се и сами упутити, ако будете желели.
Господине Ружићу, ја сам помно пратио Ваше изјаве и увек полажем наде у то да нам заиста треба најбољи могући систем образовања који можемо да у Србији направимо. За такав систем, у то сам уверен, потребни су нам првокласни наставници. Мислио сам да у томе могу да помогнем улажући труд у својој школи, где сам се недавно пријавио на јавни конкурс за пријем у стални радни однос. Одбијен сам, јуче, без образложења и објашњења по ком основу је одабран други кандидат. Данас сам погледао документацију, видео и своју и биографију победничког кандидата, и мало је рећи да ми је пресело. Записник је прописно запечаћен, а у решењу ни речи објашњења чиме су се водили у одлучивању. Не знам ни сам чиме би се могли руководити: имам бољи просек на студијама, бројније и важније резултате у раду, чак и изазовни социјални статус, јер водим рачуна о детету с ретком болешћу, што све колеге у школи знају. Због свега тога сам данас, по први пут, у своју школу ушао с адвокатом.
Вратио сам се кући са прегршт питања:
Да ли нам заиста треба квалитетно образовање у Србији? Да ли га желимо? Ко заправо треба да то образовање пренесе нашој деци? Каквој се иновацији надамо када овако бирамо ко у школама ради? Да ли је све ово што сам урадио било премало? Да ли сам могао више? Да ли бих могао више када би ми се дала прилика? Колико ће дати та изабрана колегиница? За кога је то боље?
Сва ова питања нека остану реторичка, верујем да сте заузети, па ће ми лично бити довољно да одговорите на ово једно с почетка јер Ви морате то знати: има ли и где је место за овакве као што сам ја у српској просвети?
Милан Петровић, Наставник и лауреат награде „Најбољи едукатори Србије“ за 2020. годину