„Dolazim danas kući sa posla i na ulazu u zgradu zatičem natpis: „Drage komšije, danas sam izgubila 500 dinara. Ako ih neko nađe, molim da ih donese u stan 21b. Ana“Uzimam novčanik, vadim 500 dinara i idem prema stanu 21b. Zvonim, zvonim… Otvara mi starica zbunjeno gledajući u mene.“Gospođo Ana, našla sam pare koje ste izgubili. Bile su ispred ulaza,“ kažem smireno.Starica me grli, priča kako ih je sigurno ispustila dok je tražila ključeve. Išla je jutros po hleb, a ostalo joj je samo tih 500 dinara do penzije. Samo sam je zagrlila, okrenula se i umorno otišla do stana.Bilo mi je malo lakše. Učinila sam jednu dobru stvar danas.“
„Radim u kafiću brze hrane u kojem prodajemo i kafu. Jutros jedan muškarac plaća kafu na blagajni, ja nemam da mu vratim sitan novac. „Naplati mi dve kafe, pa sledeći ko dođe po kafu, dajte mu gratis.“Ja tako uradim i kažem sledećoj mušteriji kako je dobio gratis kafu. Ta žena se osmehuje i plaća kafu, kaže: „Evo, za sledeću osobu koja dođe po kafu“. I tako pet puta zaredom! Nigde nisam videla toliko iskrenih osmeha kao danas. A povod je bio jedan čovek sa dobrom namerom!“
„Krenula sam kući sa posla. Na izlazu iz zgrade uvidim da napolju kiša pada kao iz kabla. Stojim neodlučno na ulazu jer nemam kišobran. Dolazi koleginica sa kojom retko komuniciram. Mahom radi u drugoj smeni i ne znamo se baš najbolje. Vidi moju muku i pruža mi svoj kišobran: „Uzmi moj kišobran. Vrati kad stigneš. Po mene će večeras doći sin sa kolima…“Uzimam i zahvaljujem joj se.. Ima na svetu dobrih ljudi…“
„U prodavnici mi prilazi jedna devojčica koja me zamoli: „Uzmi me za ruku“. Ima oko tri godine. Uzimam je za ruku misleći da se izgubila. Sagnem je da je pitam kako da joj pomognem, a ona me zagrli. „Htela sam samo da se nasmeješ“, kaže veselo.Smejem se i puštam je.. Otrčala je dalje da širi radost…“
Ako svaki dan učinimo samo jedno, malo, dobro delo, ulepšaćemo svoju dušu, a svet ćemo učiniti prijatnijim i svetlijim.
Preuzeto od Snežana Oluški Vlačić