Pita me moje devetogodišnje dete jutros: „Mama, za koliko dana mi beše idemo na more?“
„Za 10.“, odgovaram.
„A idemo li u hotel ili u apartman?“ – nastavljaju se pitanja.
„Idemo u apartman.“
„Jeeeee! A da li taj apartman ima dvorište?“
„Ima, mila. To je, u stvari, kućica.“ – odgovaram ja, iznenađena što se raduje apartmanu više nego hotelu.
„Jupiiii! Najviše volim kad idemo u takav smeštaj! U hotelu za sve moramo da čekamo tatu i tebe, a kad imamo kućicu i dvorište možemo da izađemo i da uđemo kad mi hoćemo!“ – objašnjava mi ona.
A ja shvatam da sam „pogodila“ sasvim slučajno. Dopao mi se smeštaj i ponuda i rezervisala sam letovanje. Nisam ih pitala da li bi više voleli da idu na more ili na planinu. Nisam pitala da li vole kamenčiće ili pesak na plaži. Nisam pitala da li im je naporno da putuju 10 sati do mora.
Znam šta ćete reći. Pa neće mi dete, valjda, odlučivati gde ću na more i hoću li u hotel ili u apartman?! I neće odlučivati. Deca bi lako mogla da izaberu da idu u Australiju i da se slikaju s kengurima iako porodični budžet nije ni blizu toga.
Ali, u okviru onoga što jeste moguće, da li uključujete decu u donošenje odluka? Da li se računa ono što oni žele? Da li pitate ili pretpostavljate da znate? Da li idete tamo gde je VAMA bilo lepo i gde VI uživate, pretpostavljajući da je i deci tu najlepše?
Prošle godine letovali smo na jednom divnom ostrvu koje nudi toliko toga. Nemoguće je bilo sve plaže obići za sedam dana koliko smo imali na raspolaganju pre nego što smo nastavili put dalje. Ali, već prvog dana našeg dolaska, deca su u blizini hotela uočila akva-park.
Pa, ja sam na odmor došla baš ovde, gde ima milion malih plaža, da bih pobegla od gužve i vriske! Neću valjda sad da platim da slušam čitav dan glasnu muziku, graju i vrištanje! Da, pomislila sam prvo na SEBE. A njih dvoje bi svih tih sedam dana menjali za JEDAN dan u akva-parku. Naravno da smo otišli. I naravno da su se niz najveći tobogan spustili toliko puta da sam mislila da će im pozliti. I da su sutradan od vrištanja promukli. I da i dalje taj dan najviše prepričavaju.
Većina ljudi koje poznajem, a koji mogu da priušte jedno ili dva putovanja godišnje, letuju upravo po svojim merilima. Retki su oni koji, u okviru mogućnosti, pitaju decu šta bi voleli. A to je važno. Neko pametan je nedavno baš to rekao – decu pitajte uvek šta bi VOLELI, ne šta ŽELE. Jer kad pitate ovo drugo, mnogo više implicirate ispunjenje želje i dete to počinje da očekuje. Pitajući ih šta bi voleli dajete im do znanja da vam je njihovo mišljenje važno i da ćete ga uzeti u obzir, ali da ne znači da će se i ostvariti.
I tako sam, nakon tog razgovora, pitala svoju decu da li bi u avgustu radije otišli na nekoliko dana „kod bele mace“ (kuća u Rovinju u koju ponekad idemo) ili „kod Zore“ (skroman ali besprekorno uredan apartman u divnom okruženju na Goliji). U glas su odgovorili: kod Zore! Ponovo iznenađena pitala sam: – Pa zašto?!
– Pa mama, kako zašto? Jesi ti zaboravila kako Zora sprema mekike?! A i pastrmka, znaš da smo sami pecali pa nam je onda ona spremala…
Pitajte decu šta bi više voleli. Osim što im dajete do znanja da su njihove želje važne, možda se iznenadite. Baš kao ja. Vaše uspomene su samo vaše. Njihove su, gotovo sigurno, drugačije.