Пита ме моје деветогодишње дете јутрос: „Мама, за колико дана ми беше идемо на море?“
„За 10.“, одговарам.
„А идемо ли у хотел или у апартман?“ – настављају се питања.
„Идемо у апартман.“
„Јеееее! А да ли тај апартман има двориште?“
„Има, мила. То је, у ствари, кућица.“ – одговарам ја, изненађена што се радује апартману више него хотелу.
„Јупииии! Највише волим кад идемо у такав смештај! У хотелу за све морамо да чекамо тату и тебе, а кад имамо кућицу и двориште можемо да изађемо и да уђемо кад ми хоћемо!“ – објашњава ми она.
А ја схватам да сам „погодила“ сасвим случајно. Допао ми се смештај и понуда и резервисала сам летовање. Нисам их питала да ли би више волели да иду на море или на планину. Нисам питала да ли воле каменчиће или песак на плажи. Нисам питала да ли им је напорно да путују 10 сати до мора.
Знам шта ћете рећи. Па неће ми дете, ваљда, одлучивати где ћу на море и хоћу ли у хотел или у апартман?! И неће одлучивати. Деца би лако могла да изаберу да иду у Аустралију и да се сликају с кенгурима иако породични буџет није ни близу тога.
Али, у оквиру онога што јесте могуће, да ли укључујете децу у доношење одлука? Да ли се рачуна оно што они желе? Да ли питате или претпостављате да знате? Да ли идете тамо где је ВАМА било лепо и где ВИ уживате, претпостављајући да је и деци ту најлепше?
Прошле године летовали смо на једном дивном острву које нуди толико тога. Немогуће је било све плаже обићи за седам дана колико смо имали на располагању пре него што смо наставили пут даље. Али, већ првог дана нашег доласка, деца су у близини хотела уочила аква-парк.
Па, ја сам на одмор дошла баш овде, где има милион малих плажа, да бих побегла од гужве и вриске! Нећу ваљда сад да платим да слушам читав дан гласну музику, грају и вриштање! Да, помислила сам прво на СЕБЕ. А њих двоје би свих тих седам дана мењали за ЈЕДАН дан у аква-парку. Наравно да смо отишли. И наравно да су се низ највећи тобоган спустили толико пута да сам мислила да ће им позлити. И да су сутрадан од вриштања промукли. И да и даље тај дан највише препричавају.
Већина људи које познајем, а који могу да приуште једно или два путовања годишње, летују управо по својим мерилима. Ретки су они који, у оквиру могућности, питају децу шта би волели. А то је важно. Неко паметан је недавно баш то рекао – децу питајте увек шта би ВОЛЕЛИ, не шта ЖЕЛЕ. Јер кад питате ово друго, много више имплицирате испуњење жеље и дете то почиње да очекује. Питајући их шта би волели дајете им до знања да вам је њихово мишљење важно и да ћете га узети у обзир, али да не значи да ће се и остварити.
И тако сам, након тог разговора, питала своју децу да ли би у августу радије отишли на неколико дана „код беле маце“ (кућа у Ровињу у коју понекад идемо) или „код Зоре“ (скроман али беспрекорно уредан апартман у дивном окружењу на Голији). У глас су одговорили: код Зоре! Поново изненађена питала сам: – Па зашто?!
– Па мама, како зашто? Јеси ти заборавила како Зора спрема мекике?! А и пастрмка, знаш да смо сами пецали па нам је онда она спремала…
Питајте децу шта би више волели. Осим што им дајете до знања да су њихове жеље важне, можда се изненадите. Баш као ја. Ваше успомене су само ваше. Њихове су, готово сигурно, другачије.