Имају ли родитељи поверење у наставникe

мај 16, 2016

Често сам у прилици да у свом послу будем „између две ватре“. Са једне стране родитељи и њихове дилеме и захтеви упућени школи, а са дуге стране наставници и њихови захтеви упућени породици. Имам утисак да у неким тренутцима када једни другима пребацују лопту, највише страдају деца и њихово васпитање.
nastavnici
Закључак који и наставнике, а и родитеље ставља у позицију беспомоћности јесте да „деца нису више оно што су била“.
Ја сам, просто, убеђена, а и пракса ми показује да то није тачно. Без обзира на нове могућности, технолошка помагала, уплив различитих модних и језичких трендова, праве вредности и уверења су увек на цени. Функционисање и сналажење у тиму не мења свој облик, само је питање колико су те исте вредности и понашања форсирана у васпитању од стране одраслих.
Да ли је школа исто оно што је била? Какав ви утисак имате? Уколико оставимо по страни однос државе према образовању, школству, просветним радницима и условима за рад, да ли је учење понашања у школској средини као „животу у малом“ и даље исто?
Оно што је за децу најважније јесте лекција звана „живот и рад у заједници“. У овоме им у највећој мери помаже школа, другари из одељења и педагошки радници који у њој раде. Вештине, уверења, вредности и пожељна понашања која деца уче у школи, сигурно не могу научити у својој породици. Размислите. Да ли деца у социјалној средини и у породичном окружењу на исти начин долазе до циља?
Имам утисак да родитељи немају баш много поверења у наставнике, да се превише мешају у њихов посао и да страхом који код наставника буде, уређују школску средину онако како они мисле да је најбоље за њихово дете.
Уколико би мало боље размислили видели би да греше, јер тиме што све у социјалној средини прилагођавају потребама детета чине му „медвеђу услугу“. На тај начин му не допуштају да само научи начин да дође до циља и када није све савршено, да прихвати одговорност за своје поступке, да погреши, па поправи своје понашање, да једноставно научи да живи у групи.
Све обавезе које школа поставља пред децу, границе које постоје у хијерархијском школском систему, као и величина награде и казне уче ђаке да преузимају одговорност за своје поступке, да се снађу у хијерархијски уређеном систему и да знају колико труда треба да уложе да би постигли жељени циљ. Све ово ће им у одраслој доби бити од користи, јер ће им омогућити да постану успешни и задовољни људи.
У зависности од тога која уверења и понашања учитељ истиче као примарна, деца ће се на различите начине понашати у групи. Да ли у разреду ђаци све раде тимски, да ли помажу једни другима, да ли су мотивисани да уче и напредују и у којој мери се друже у многоме зависи од учитеља.
Било би најбоље за све нас да однос између родитеља и школе буде добар, позитиван, подржавајућ и кооперативан, јер на тај начин стављамо децу и њихову правилан развој у први план, а не своју сујету, комплексе или понос.
Сетите се себе и свог одрастања. Својих животних лекција које сте научили у школи. Да ли су вам касније помогле у долажењу до циља? Допустите и својој деци да сами нешто важно уоче и науче.
Оливера Ковачевић
мастер психолог
породични и партнерски саветник
Извор: psihologicno

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Имају ли родитељи поверење у наставникe

  1. Marina Vukotić каже:

    Božanstven članak. U potpunosti se slažem sa tim da se današnja deca ne razlikuju mnogo nekadašnje. Razlikuju se neke druge stvari.
    Pozdrav iz Podgorice

  2. ЈК каже:

    Добро питање из наслова.Ја бих још додала”Имају ли наставници поверење у родитеље”?Из своје праксе ,везане углавном за “руралне услове”знам какав је однос родитеља према и својој деци ,али и према наставницима,Углавном ,нерационалан и нереалан,Тај однос је “вишеслојан” и у њему најмање има поверења.Границу поверења је веома тешко стећи јер је то постало”амбијентално “а и модернао ,без(цитат)”границе које постоје у хијерархијском школском систему, као и величина награде и казне уче ђаке да преузимају одговорност за своје поступке, да се снађу у хијерархијски уређеном систему и да знају колико труда треба да уложе да би постигли жељени циљ. Имам утисак да родитељи немају баш много поверења у наставнике, да се превише мешају у њихов посао и да страхом који код наставника буде, уређују школску средину онако како они мисле да је најбоље за њихово дете.”(крај цитата).

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама