Imaju li roditelji poverenje u nastavnike

16 maja, 2016

Često sam u prilici da u svom poslu budem „između dve vatre“. Sa jedne strane roditelji i njihove dileme i zahtevi upućeni školi, a sa duge strane nastavnici i njihovi zahtevi upućeni porodici. Imam utisak da u nekim trenutcima kada jedni drugima prebacuju loptu, najviše stradaju deca i njihovo vaspitanje.
nastavnici
Zaključak koji i nastavnike, a i roditelje stavlja u poziciju bespomoćnosti jeste da „deca nisu više ono što su bila“.
Ja sam, prosto, ubeđena, a i praksa mi pokazuje da to nije tačno. Bez obzira na nove mogućnosti, tehnološka pomagala, upliv različitih modnih i jezičkih trendova, prave vrednosti i uverenja su uvek na ceni. Funkcionisanje i snalaženje u timu ne menja svoj oblik, samo je pitanje koliko su te iste vrednosti i ponašanja forsirana u vaspitanju od strane odraslih.
Da li je škola isto ono što je bila? Kakav vi utisak imate? Ukoliko ostavimo po strani odnos države prema obrazovanju, školstvu, prosvetnim radnicima i uslovima za rad, da li je učenje ponašanja u školskoj sredini kao „životu u malom“ i dalje isto?
Ono što je za decu najvažnije jeste lekcija zvana „život i rad u zajednici“. U ovome im u najvećoj meri pomaže škola, drugari iz odeljenja i pedagoški radnici koji u njoj rade. Veštine, uverenja, vrednosti i poželjna ponašanja koja deca uče u školi, sigurno ne mogu naučiti u svojoj porodici. Razmislite. Da li deca u socijalnoj sredini i u porodičnom okruženju na isti način dolaze do cilja?
Imam utisak da roditelji nemaju baš mnogo poverenja u nastavnike, da se previše mešaju u njihov posao i da strahom koji kod nastavnika bude, uređuju školsku sredinu onako kako oni misle da je najbolje za njihovo dete.
Ukoliko bi malo bolje razmislili videli bi da greše, jer time što sve u socijalnoj sredini prilagođavaju potrebama deteta čine mu „medveđu uslugu“. Na taj način mu ne dopuštaju da samo nauči način da dođe do cilja i kada nije sve savršeno, da prihvati odgovornost za svoje postupke, da pogreši, pa popravi svoje ponašanje, da jednostavno nauči da živi u grupi.
Sve obaveze koje škola postavlja pred decu, granice koje postoje u hijerarhijskom školskom sistemu, kao i veličina nagrade i kazne uče đake da preuzimaju odgovornost za svoje postupke, da se snađu u hijerarhijski uređenom sistemu i da znaju koliko truda treba da ulože da bi postigli željeni cilj. Sve ovo će im u odrasloj dobi biti od koristi, jer će im omogućiti da postanu uspešni i zadovoljni ljudi.
U zavisnosti od toga koja uverenja i ponašanja učitelj ističe kao primarna, deca će se na različite načine ponašati u grupi. Da li u razredu đaci sve rade timski, da li pomažu jedni drugima, da li su motivisani da uče i napreduju i u kojoj meri se druže u mnogome zavisi od učitelja.
Bilo bi najbolje za sve nas da odnos između roditelja i škole bude dobar, pozitivan, podržavajuć i kooperativan, jer na taj način stavljamo decu i njihovu pravilan razvoj u prvi plan, a ne svoju sujetu, komplekse ili ponos.
Setite se sebe i svog odrastanja. Svojih životnih lekcija koje ste naučili u školi. Da li su vam kasnije pomogle u dolaženju do cilja? Dopustite i svojoj deci da sami nešto važno uoče i nauče.
Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik
Izvor: psihologicno

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na "Imaju li roditelji poverenje u nastavnike

  1. Marina Vukotić kaže:

    Božanstven članak. U potpunosti se slažem sa tim da se današnja deca ne razlikuju mnogo nekadašnje. Razlikuju se neke druge stvari.
    Pozdrav iz Podgorice

  2. JK kaže:

    Dobro pitanje iz naslova.Ja bih još dodala”Imaju li nastavnici poverenje u roditelje”?Iz svoje prakse ,vezane uglavnom za “ruralne uslove”znam kakav je odnos roditelja prema i svojoj deci ,ali i prema nastavnicima,Uglavnom ,neracionalan i nerealan,Taj odnos je “višeslojan” i u njemu najmanje ima poverenja.Granicu poverenja je veoma teško steći jer je to postalo”ambijentalno “a i modernao ,bez(citat)”granice koje postoje u hijerarhijskom školskom sistemu, kao i veličina nagrade i kazne uče đake da preuzimaju odgovornost za svoje postupke, da se snađu u hijerarhijski uređenom sistemu i da znaju koliko truda treba da ulože da bi postigli željeni cilj. Imam utisak da roditelji nemaju baš mnogo poverenja u nastavnike, da se previše mešaju u njihov posao i da strahom koji kod nastavnika bude, uređuju školsku sredinu onako kako oni misle da je najbolje za njihovo dete.”(kraj citata).

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama