Da, tako je.
Imam već 11 godina i idem u peti razred. Svi moji drugari u školu nose mobilne telefone, ali moji roditelji su ostali nepokolebljivi. Rekli su NE.
Najpre sam bio strašno ljut. Mislio sam da su nepravedni, zli i da me ne vole. ”Zbog vas sam najveći luzer u odeljenju! Svi osim mene imaju telefone i dopisuju se u grupi! Izostavljen sam!” – vikao sam besno.
Roditelji su mi smireno objasnili da su dugo većali pre nego što su doneli odluku i da za nju imaju više razloga.
Rekli su mi da žele da se moj mozak razvija na zdrav način, a da telefon to otežava.
Rekli su mi da žele da mi daju vremena da uživam u pravom detinjstvu, što je moguće duže. Da ne žele da vidim ili čujem nešto od jako mnogo stvari koje postoje na internetu, a koje me mogu povrediti ili uplašiti. Koje su lako dostupne svakom detetu iako su daleko od prikladnih.
Rekli su i da žele da moj fokus i sposobnost da se koncentrišem ostanu netaknuti.
I rekli su mi da pokušam da posmatram svoje drugare koji su dobili telefone i kako je to na njih uticalo. Pa sam, doduše nevoljno, to i uradio.
I video sam svoju drugaricu Lenku kako plače sama u učionici dok su svi na velikom odmoru, jer su druge devojčice bile neverovatno zle prema njoj sinoć na Snap Chat-u.
Čuo sam Milicu i Teodoru kako pričaju o petaku iz drugog odeljenja koji je pokušao da ih navede da mu pošalje fotografije bez odeće.
Čuo sam i dva moja dobra druga kako planiraju da se priključe TikTok izazovu, nešto sa kesom na glavi.
Video sam svoje drugarice koje su se do juče igrale barbikama, kako se trude da sada one izgledaju kao prave Barbike.
Čuo sam moju mamu koja je telefonom pričala sa tetkom o mom bratu od tetke kog je zatekla kako gleda fotografije golih ljudi na svom telefonu.
I počeo sam da se pitam – da nisu moji roditelji možda ipak U PRAVU?
Gledajući sve moje drugare s kojima sam do juče po čitav dan igrao fudbal i istraživao školsko dvorište kako su im pogledi zalepljeni za ekrane, shvatio sam koliko je to tužno.
Ja VOLIM da trčim i da se igram. VOLIM da pravim kule od Lego kocki i papirne avione.
Možda ja zapravo i ne želim telefon.
Hajde da sada ovu priču premotamo nekih 20 godina unapred.
Imam 31 godinu. Imam zdrav odnos s tehnologijom. Moji roditelji su mi u nekom trenutku kupili telefon, ali su mi pristup veoma ograničili i polako popuštali, učeći me kako da ostanem bezbedan.
Dragi roditelji, ovo je jedan krajnje pojednostavljen primer koji se baš ovako verovatno nikad nije dogodio. Ali, kada svojoj deci na pitanje da li mogu da dobiju telefon odgovorite ne, sigurno ćete naići na ozbiljan otpor i negodovanje.
Ali, deca koju viđam na psihoterapiji već počinju da shvataju prednosti toga što nemaju telefone. Prepoznaju koliko su njihovi vršnjaci dekoncentrisani, skloni dramatizovanju, izuzetno osetljivi na negativne poruke.
Deci je potrebno da im čuvamo detinjstvo. A mi smo im to dužni.