„Mladi ne razumeju kako razmišljaju i šta osećaju stariji. Ali starci su krivi, ako zaboravljaju šta znači biti mlad“.
Dambldor („Hari Poter“)
Došli su zajedno. Muž i žena. Prvi put kod mene. Ja sam umorna (5-ta konsultacija zaredom), pomalo gladna, ali potpuno smirena.
– Ja sam prvi put kod psihologa! – govori razdraženo muškarac. – Žena me je ubedila da dođemo ovde.
– I?
– Šta „i“?Imam sina. Mi imamo sina. Sina debila! – nervozno odgovara on.
– Debil je – psihijatrijska dijagnoza, – kažem ja smireno. Vaš sin je u ovom smislu debil?
Muškarac već počinje da me gleda kao debila. Onda prelazi pogledom na ženu, nemo pitajući: „Kod koga si me, uopšte, dovela?“
Ona se skupila, sedi na kraju stolice, skreće pogled. Ruke smestila među kolena. On počinje da se mršti, okreće se prema meni, ćuti. Ćutim i ja. Naviru emocije, nervira se sve više i više.
– Pa, vi ste psiholog, zar ne? Hm… Pa, recite mi šta treba da radim sa njim?
– Sa kim?
– Sa sinom!
– A šta je sa njim?
Muškarac širi oči, iznenađujući se mojoj gluposti i nesposobnosti da čitam misli. Opet se okreće prema ženi sa pitanjem: „Gde si pronašla ovu budalu?“ Ali, žena je iskusan vojnik, sedi ne podižući pogled, i samo po bledilu njenog lica, ja razumem – svu svoju snagu potrošila je na to da bi dovela muža ovde.
– On ne vidi dalje od svog nosa! Balavac! 14 godina, a ponaša se kao…
– Kao?
– Dolazim kući. S posla. Njegove patike stoje nasred hodnika. Ja njemu: „Da li išta znaš da uradiš u životu? Barem patike skloni na mesto“ Sto puta sam mu govorio da ne ostavlja obuću nasred hodnika. Ali, ne, debil ništa ne razume. Sve mu u životu izgleda lako.
Evo, polomio je novi telefon. Ništa ne ceni. Ništa mi ne priča, ne poverava mi se. Sa majkom se svađa. Kod kuće ništa ne radi. Pričao, ne pričao, kao da se obraćam zidu. I kako da se ponašam prema njemu? Kako da pronađemo zajednički jezik? Vi ste psiholog, pa onda recite vi meni! Imate li ikakav recept?
– Ima, – odgovaram, narušavajući sve kanone psihološke prakse.
– Imate i rešenje?
– Ima,- iznenađujem se, još više, svom bezobrazluku.
Da razumete, postoji algoritam psihološke konsultacije. Pogotovo prve. I mene su učili da je prvi sastanak – zbir informacija, definicija problema, uspostavljanje kontakta. Ni o kakvoj terapiji nema ni reči. Posebno o pronalasku bilo kojeg rešenja problema. Ne znam šta mi bi…
– Jesam li vas ispravno shvatila da vi ne znate kako da pričate sa sinom, i ne možete pronaći sa njim zajednički jezik?
– Pa da, rekao sam već!
– Rešenje postoji, veoma je jednostavno. Ali ne znam, da li ćete ga prihvatiti – kažem, sa apsolutnom iskrenom sumnjom.
– I? Recite!
– Kako je ime vašem sinu?
– Aleksandar.
I onda ja vadim list papira, marker, pišem: „Sin Aleksandar, 14 godina“, stavim u udaljeni ugao ordinacije i predlažem muškarcu da zamisli svog sina kako stoji na ovom listu.
Muškarac dugo razmišlja..
– Uspeli ste?
– Da.
– A sada, sporim koracima priđite papiru, stanite na njega, uđite u telo sina, i postanite on.
Očigledno sumnjajući, muškarac tako učini. Zatvara oči i dugo ćuti…
– A sada, recite šta osećate?
– Strašnu samoću. Suze u grlu. Potrebu da plačem.
– Zašto?
– Od ljutnje… Svi zvocaju, šutiraju… Ovo nije dobro, ono ne valja.. Ne želim ni da živim. Kao da sam za sve, neka nakaza.
– Za koga – za sve?
– Pa za svakoga.
– Za koga?
– Pa… za oca.
– A šta bi želeo od njega?
– Da me barem jednom pohvali. Upita- kako sam. Da ne viče stalno. Da… i ja sam, ipak, muškarac, da se ponosi mnome…
– Udahnite, i na izdahu, siđite sa lista.
Muškarac ćuteći prilazi stolici, seda. Tišina. Žena briše suze.
– Sve sam shvatio, – iznenada tiho, gotovo šapatom, reče otac. – Sve sam shvatio… Isto sam se tako osećao dok sam bio mali. A od oca samo- pridike. Sada ja to isto radim. Sve sam shvatio… Hvala.
Njegove oči, kao i oči njegove žene- zelene. Jasne. Dobre. Osećajne…
Sve je trajalo 18 minuta. Prvi put u mom životu…