Nakon 30 godina provedenih u radu sa decom, kao i nakon desetak godina bavljenja seminarima u obrazovanju, Božijom voljom, ili čime već, došlo se do nekih saznanja i iskustava. Na žalost, suština tih saznanja se ne uklapa u tradicionalno viđenje škole. Problem je dubok i nije u domenu nastavnika, a ni roditelja. Nastavnici uglavnom dobro rade ono “za šta su pedagoški formirani” i šta su naučeni da rade. Problem je što smo se jako udaljili od smisla. Imamo školu koja još uvek daleko više priprema decu za “nazovi nauku”, nego za život. Važno nam je šta znaju, šta mogu da “izverglaju” a nebitno nam je kakve ljudske osobine razvijaju – kakva su kao ljudi.
Jednog dana, nadam se ne tako dalekog, biće jasno da problemi sa kojima se suočavamo padaju na teret škole. Ljudi koji danas “upravljaju” društvom i životom išli su u školu, ali se u istoj nisu dovoljno bavili onim što je prioritet, a to je smisao života i društva – etika, kultura, vaspitanje… Zar roditeljstvo, ili recimo ekonomska kultura, nisu dovoljno vredne teme da se izučavaju kao nastavni predmeti u školi? Za to od čega bi ljudi imali konkretnu korist u životu, u školi nema mesta.
Roditelji ne greše prema deci zato što ne misle dobro svojoj deci, već zato što nemaju potrebne informacije. Ljudi o roditeljstvu znaju uglavnom ono što su sačuvali u sećanjima na svoje detinjstvo…
Za takve “okolnosti” nisu odgovorni nastavnici, oni samo rade ono što se od njih traži. Jednostavno, nemamo strategiju šta očekujemo i želimo od škole. Propagiramo na sva zvona “društvo znanja” jer su nam “duhovne oči” zatvorene. Sva uspešna društva današnjice su “društva vaspitanja”. Tamo gde postoje etika, vaspitanje i kultura, tu je došlo i sve ostalo. Mi smatramo da se vaspitanje, etika i kultura mogu naučiti obrazovanjem, “pričanjem priča o dobroti u školi”… To ne “biva”. Vaspitanje, etika i kultura se usvajaju kroz ono što se doživljava, a ne kroz “reči o dobroti”…
Naravno da je zapuštenost bilo kog deteta svojvrsna “tragedija”, ili bar “nevolja”, ali malo je situacija zapuštenosti u kojima postoje svrsihodna i lako primenljiva rešenja. Malo gde možemo nešto da promenimo… Kod prezaštićenosti, do koje danas dolazi iz najboljih namera (i neznanja), efekti su često drastičniji po decu jer je slika o životu u očima prezaštićene dece često iskrivljenija, nego kod zapuštene. Na to sam mislio kada sam rekao da je prezaštićenost veći problem od zapuštenosti – pre svega danas znatno učestaliji…
Momčilo