Ne, dragi moji prijatelji bez dece, ne znate vi kako je to imati dete.
Jeste, čitali ste možda o svemu tome, gledali filmove, posmatrali druge ljude, ali prosto je i jednostavno. Ne znate. I nema tu ljutnje. I nećete ni znati, dok se na taj korak, tj. ako se na taj korak ne odlučite.
Da krenem od starta? Da li sam trudna ili nisam trudna? Da li mi je muka od previše jela, ili sam zakevila? Da li da kupim test da proverim? Ili da vadim krv? Ili da vidim koliko mi kasni?
Trudna sam. Jupi! I šta sad? Da li da radim ili da ne radim? Kako od mučnine da se branim? Hoće li mi se još nešto desiti? Može li mi se još nešto desiti? Zašto sam toliko gladna? Da li da jedem za dvoje? Ili troje? Ili četvoro? Da li da teram muža da mi kupuje pomfrit? Da li smem da jedem toliko pomfrita?
Kako reći svima oko nas? Kada reći svima oko nas? A šta ako se nešto iskomplikuje? Kog lekara da izaberem? Na koje sve preglede da idem? Da li će sve proći u redu? A šta ako ne prodje u redu?
Šta da radim ako se razbolim? Šta da radim ako se iznerviram? Utiče li to na bebu? Oseti li ona to? Kako se beba razvija? Da li se pravilno razvija? A šta ako se rodi i nesto joj fali? Npr. kosa? Aha… to je normalno… a normalno je i da ima kosu. Čoveče, koliko informacija. A još ni do petog meseca trudnoće nismo stigli.
Da li da idemo na 3d, 4d? Vidi li se tu nešto? Je li bata ili seka? Jao, koje ime da joj/mu damo? Kada ću se poroditi? Gde ću se poroditi? Ko će me poroditi? Kako ću se poroditi? Šta ako nešto krene naopako? Pa porodjaj potraje jedno trista godina? Jesam li jaka? Jesam li luda? Opet mi se jede pomfrit.
I onda se porodiš. I šta sad? Bebu, smotuljak mali, stave u tvoje ruke. I snalazi se. Sam. Home alone. Kako se stavljaju pelene? Šta ide prvo? Kako da bebu mažem? Kako da je kupam? Čime? Da li dobro jede? Da li lepo spava? Da li diše? Pa je l’ diše? Pobogu da li diše? Diše, uh, sad mi je lakše?
A kako da je hranim? Čime da je hranim? Koliko je dovoljno? Da li je dovoljno? Da li da sisa? Da li dobro sisa? Toliko je pitanja… Bogu hvala na Halo bebi. Imam koga da smaram.
I onda beba počne da raste. Da li lepo raste? Kako napreduje? Koliko ima? Meseci, kilograma? Kada da uvodim hranu? Kako da uvodim hranu? Šta prvo? Krompir? Šargarepu? Šta posle? Kad meso? Kad karfiol? Pobogu, kako se pravi karfiol? Nikada ga nisam pravila.
Jede li? Da li je ukusno? Probaj ti mužu. Fuj je kažes, e pa šta da se radi… Nema soli za bebu. Ni šećera. Da li tako treba?
Da li bilo šta od svega što radimo tako treba? Ili grešimo, baš grešimo. A milion i sedamsto hiljada pitanja ima samo do prvog rodjendana. Gde je druga godina? Peta? Petnaesta?
Hoću li ista znati kada postanem majka tinejdžera? Pa kada moj junak dodje kući, zalupi vrata svoje sobe i odvrne muziku do daske?!
Verovatno neću. Ali nemojte mi se smejati, dragi moji prijatelji bez dece. Jer nećete znati ni vi, kada vas sve ovo snadje. A i ako mislite da znate, uvek ćete strepeti i pitati se radite li sve kako treba? I zašto vaše dete ne sedi, a komšijino već leti, ili zašto ste dobili četvorku iz fizike, a klinja je baš sve znao, i toliko je vežbao. Mora da ga nastavnik ne voli, majku mu dragu. Hihihi, e baš tako. I bićete ponosni, umorni, srećni, zabrinuti, voljeni, ljuti, uplašeni, ushićeni, najpametniji i najgluplji. I ako vas neko pita kako se osećate, recite mu ludo, burazeru, ludo. Jer je roditeljstvo baš to. Ludost, burazeru, ludost.
Izvor: mojpedijatar.co.rs