Svaki put kad mi je dete bolesno razmišljam o imunitetu i vrtiću. Nekad mi se čini da nikad i nije bio bolestan dok nije krenuo u vrtić. Znam da to nije lepo, ali nekad pogledam slatke klince iz njegove grupe i vidim samo hodajuće bacile.
Naša priča išla je ovako- 9 meseci s mamom, 9 meseci s bakom, i onda vrtić. Gledajući unatrag čini mi se da je to bilo 9 meseci potpunog zdravlja, 9 meseci mira i gde kojeg virusa i onda večna šmrkavost. Ružan je to izraz ali je istinit. Od prvog dana vrtića prošli smo toliko virusa i virusića da nekad mislim da mu već pola godine curi nos. Otkrili smo Kuzu i njegove čudesne sposobnosti liečenja crevnih virusa, saznali sve o produktivnom i neproduktivnom kašlju, nažalost, naučili sve i o febrilinim konvulzijama. Dovoljno toga da ponekad pomislim da bi bilo bolje da zaboravimo vrtić i izmolimo baku da ponovno preuzme sve dužnosti dadilje. Naravno, u mojoj glavi to je način da ga zaštitim od bolesti. Ma sigurno bi bio potpuno zdrav da je stalno kod kuće.
Ali istina je da to ne mogu učiniti. Deca se razvijaju i rastu, i moraju ići napred. Ne mogu i ne smem dete koje veselo ide u vrtić, igra se uči i fenomenalno napreduje osuditi na osamu jer se meni tako čini bolje. Čak i ako to znači da će s dve godine imati varičele, dok sam ih ja (a mene je čuvala baka) imala tek sa šest godina.
Vreme u kojem sam ja odrastala bilo je drugačije, jer su i moje prijateljice isto tako čuvale bake pa smo se mi zajedno igrale. Danas je to nemoguće reprizirati, jer njegovi prijatelji iz ulice mahom imaju bake koje još rade, pa samim tim deca moraju u vrtić – i tako je baka-servis postao i luksuzna roba i sredstvo izolacije.
Istina, izoluje i bacile, ali izoluje i prijatelje, a to mu ne mogu učiniti. Deca trebaju svoje vršnjake. Ako nemaju braću ili sestre, susede ili rođake, meni je onda vrtić logičan izbor. Čak i s bacilima. To je moj stav i uvek ga branim.
Osim naravno u trenucima kad sumnjam u svoju odluku.
Kao noćas, dok se on prevrće i češka po svojim varičelama.
Izvor: bitimama.wordpress.com