Доста вишe да ми кућа блиста

11 фебруара, 2017

“Моја је кућа тренутно таква каква је, а ја се због тога више нећу стидети”

“ПОСТОЈЕ те неке ствари које се некако логично очекују од жене, дакле и мајке. Ствари које се подразумевају. Рецимо – да маме буду оне које теше децу, бришу им сузе и носиће, бришу гузе, бришу подове и прашину с полица. Рецимо.
Или да мама, на крају баладе, скупља играчке, скупља посуђе, скупља чарапе. То је зато што се некако очекује да ће мама бити главна брисачица, скупљачица, поспремалица и наравно – главна чистилица. Она макне, па обрише, па поспреми. Неке ствари прво сортира, спари, па тек онда поспреми, а успут још мало и подигне, премести, обрише, оде па се врати с већом крпом, али ех – сад прво мора поспремити и макнути да би обрисала. А заправо је кренула да кува. А маме све то раде јер се то некако очекује с обзиром да су све те мале ствари некако више женски него мушки посао, па ако мама није, није ни ико други.
Тако сам и ја – сад ту сад тамо, све док један дан нисам стала, дигла поглед од пода и рекла једном заувек – “доста!”, изјавила је једном једна мама и сама себи климнула у знак потврде да је коначно добро одлучила.
“Уместо чисте куће, ја имам троје деце. Троје срећне деца чија мама више не хучи иза њих као напорни заштитар испод гласа мрмљајући “ко ће то поспреми”. То сам радила док сам им још наивно и веровала да ће они поспремити за собом, а када то нису урадили заузимала сам став дежурног полицајца који је након низа претњи увек извисио једном руком спремајући играчке, а друго бришући њихове носове након још једне неутешне епизоде која је почињала пријетњама, а завршавала крокодилским сузама. И зато сам одлучила да то више нећу бити.
Океј, мало лажем. Још увек спремам, још сам увек дежурна чистилица и дежуран полицајац. Али одустала сам од тога да будем таква. Барем већину свог времена.
И зато сам одлучила – чистим основно, а све остало – захеби.
Али та одлука ије била лака. Наиме, сви смо ми још увек прилично индоктринирани сликама савршених домова и савршеним, марљивих ништа не питам само радим домаћица. И то још раде са савршеним замрзнутим смешком, савршено налакираним ноктима и ружем на уснама док усисавају кућу.
Опростите трендови, али то је сулуду за очекивати када имате децу. И зато сам једно време мантрала, више за себе него за све њих – “ја не морам да чистим ту кућу”, све док се у то коначно нисам уверила. Није било лако.
Али зато сада сви ми имамо неке предности од тога.
Да сам и даље остала она која завија на неред ускоро би дошао тренутак када би дословно сваку ствар с пода бацила у смеће. Подерани цртеж, искидани часопис, поломљене играчке за које нико не зна од куд су дошле. Знате оне њихове материјалне вредности нађене у трави?
Е па – моја деца сада ипак могу сачувати све своје врједности, а ја коначно могу сачувати нешто својих живаца јер играчке нису сортиране и спремљене на место тако да на свакој гомили стоји по једна преслатка плишана играчка која додуше у већини случајева служи да скупља прашину или да се њима млате – јер су тако слатке пуфнасте и мекане. Наравно, дечацима је то омиљена забава.
Није било лако, али сам се некако научила живети с тим. С тим да прескачемо играчке, с тим да пре спавања прво наместимо кревет и пажљиво макнемо сваку коцкицу легића која се евентуално скрила у ћошковима и испод јастука.
Навикла сам се да уместо спремања целе њихове собе једноставно потркам све играчке и направим уску стазу која води до излаза из собе. Јер терати их прије спавања да поспреме све што су марљиво послагали по поду значило је сузе нечувене, јер, како су ме и сами уверавали, с тиме ће се ионако и сутра наставити игру. Па ако на градилишту, где се активно ради, нећемо очекивати да мајстори свако вече поспреме све, да би сутрадан наставили с послом, тако ни ја више не очекујем од своје деце да ће се сутра опет изнова градити своје подно царство.
И зато сам сама себи рекла доста. Доста вишe да ми кућа блиста усред њиховог “грађења” доста више да кућу чистим и деци браним да се мичу само зато што нам долазе гости, доста више да сам растројена јер играчке нису у кутијама, а чисти веш на црту сложен у свачијим орманима. Доста је тога да пеглам све по реду, доста је тога да чистим сваку мрљу иза њих, доста је тога да се бринем има ли прашине по ћошковима, доста је било спремања играчака за купање на посебно место када је лакше само их оставити у кади и навући застор. Доста је тога сваки оброк завршава прањем суђа и прие него што се мама прописно најела. Доста је брисања пошараних столова, доста је чишћења јер се то мора, доста је свега све док за то не дође прави час.
Доста је тога да ми чишћење и спремање одузима толико мог времена, толико нашег времена, толико живаца и енергије када на крају чистке кућа ионако неће изгледати као у часописима. За то бих требала немати децу. Једноставно. За то бих требала бити кућна помоћница, а не мама.
Зато сам одустала. Генералку одрадим једнаком брзином баш као и онда када сам данима пре ње сређивала кућу. И зато ми је доста свакодневног чишћења. Доста. Па нека играчке стоје спремљене на поду, чисто рубље по кошарама, суђе у судоперу, књиге по столовима, каучевима…. али ту ће се, знај, увек наћи места, или барем у секунди направити места за све драге госте које позовемо.
То што живимо у нереду не значи да се више нећемо дружити. Ко ће ме због тога осуђивати, тај ми нити не треба. Моја је кућа тренутно таква каква је, а ја се због тога више нечу стидети. Барем знам колико ми је сада времена остало за дружење.
 
Извор: index.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама