Како постоје различите врсте оштећења код деце, па су због њиховог здравственог стања нека деца, лакше ометена у развоју, а нека више, тако ни инклузија не сме бити универзална, нити шаблонска. Сваки родитељ би морао да одлучи у оквиру своје породице, дали је његово дете спремно за инклузију или не.
Ја овде желим да изнесем свој став и став људи који деле моје мишљење. Са мојим мишљењем не бих и не желим да се сложе сви људи, нити желим да га некоме наметнем. Напротив волео бих да прочитам и нечије мишљење родитеља који не дели мишљење самном, зато је овај блог и отворен да свако може изнети оно што мисли.
Ових дана прелиставам мог омиљеног писца Дучића и западе ми један текст за око па бих волео да га на овом месту и поделим са вама. Текст је из његове књиге Књижевене импресије, а наслов догађаја је „ИМАЋЕМО КАРАЂОРЂЕВ СПОМЕНИК“ интереснтно је што је текст објављен 26. nовембра 1909. године и укратко радња се одвија око тендера ко ће направити од уметника споменик прослављеном српском вођи на Калемегдану, ништа спектакуларно како некада тако и сада, да није последњег пасуса овог догађа. Преписујем дословце текст па сами процените.
“ Ја жалим што је тако и што Одбор није учинио сву опрезност пре него се одлучи. Има више од 10 година да је град Минхен расписао конкурс за један бунар пред Академијом. Низале су се изложбе пројеката једна за другом, и још питање није решено-и то у земљи која је од најбогатијих уметничких земаља која су икада постојале. Наш Одбор је то преломио преко колена, сасвим војнички. Тим горе по нас.
Текст и догађај су се десили 1909 године, споменика Карађорђу на Калемегдану нема, а неко је за то узео паре, а и дневнице. И ништа није урађено. Моје прво (1) НЕ ИНКЛУЗИЈИ из истог разлога и догађаја, Неко је у овој земљи преломио преко колена, војнички. Не постоји ништа системски нити редоследно, битно је да се нешто ради, дали то ваља или не није ни важно. Немцима је 10 година битно како, и ко ће сазидати чесму пред Академијом јер она не само да мора имати сврху да утоли жеђ жедноме, већ мора да се уклопи у архитектуру и средину, не сме да одудара од околине.
Моје питање: „где је обична чесма а где је инклузија“ да неко од својих пара одлучи да сазида чесму и да од својих пара плаћа воду, било би ма сазидај је где год хоћеш, ал ја да будем наџорни орган… Нећу даље.
Неко се одлучио за ИНКЛУЗИЈУ јер је то сада модерно, дали се она уклапа у нашу средину, наш менталитет ма то није важно кога брига. Дај да преломимо сада па када крене наопако тада ћемо да тражимо кривце и да се „ватамо за главу“. И ако се у целој Европи гаси инклузија на начин на који је требало да буде спроведена, ми је уводимо онакву каква није имала ефекта. Ајд да сазидамо чесму дал ће у њој бити воде кога брига у продавници увек можеш да купиш литар и по. Увек увеземо модел стар 100 година, онај који је одавно за одпад, за њега дебело платимо, а дали ћемо да се возимо није важно.
На све начине овај овај модел мора бити заустављен. Неко треба да оправда признаницу, а за касније кога брига.
Систематски корак по корак, одбацити све оно што не ваља, где су други олупали главу, то одбацити а са резервом узети оно што је добро, па опет проценити да ли се уклапа у архитектуру нашег менталитета.
Извор: drugastranainkluzije.blogspot.rs
Radim u ‘specijalnoj školi“ i potpuno se slažem sa Vama.Inkluziju su uveli „stručnjaci“koji 15 minuta nisu proveli sa decom ometenom u razvoju.Ti veliki „stručnjaci“ nisu pzvali u pomoć ni jednog stručnjaka sa FASPERa(nekada DEFEKTOLOŠKI FAKULTET
Floskula da „sva deca imaju pravo na isto obrazovanje“ nikome ne čini ništa jer deci čije su imtelektualne i fizičke sposobnosti smanjene ili oštećene uvoditi strani jezik,fiziku,hemiju je potpuno van pameti jer ima dece koja su potpuno neverbalna.Posebna priča su časovi koji od skoro traju 45 minuta.
Slična ali sasvim drgačija priča je slanje „retardirane“dece u redovne škole gde se učitelji suočavaju sa gomilom problema koje samo oni znaju.
Smatra se da su „SPECIJALNE ŠKOLE“geto za decu sa posebnim potrebama što nije tačno.Mi tu decu vodimo u redovne škole i deca se rado druže u raznim radionicama,deca iz redovnih škola dolaze kod nas.Decu vodimo na izložbe,pozorišne predstave itd i trudimo se da ih „uključimo“u društvo.
Za razliku od redovnih škola sa velikim brojem dece,naša odeljenja su mala 5-6-7 učenika i nastavnici stižu da rade sa svakim detetom,što priznaćete,je velika prednost u odnosu na radovne škole.
Toliko od mene
Verovatno ćete čuti još sličnih mišljenja.
Čuo sam da roditelje prisiljavaju da decu upisuju u redovme škole i pored njihove želje da im deca idu u „specijalnu školu“
Toliko
Pozdrav
U pravu ste. Bila sam na seminaru u Pančevu gde seminar drže dve žene iz organizacije Veliki i mali.One mrze defektologe, logopede, specijalne škole, roditelje koji daju decu u te škole, samo sebe ne mrze. Krevelje se i sve omalovažavaju. Nemaš prava glasa i nedaju ti namerno reč ako si im sumnjiv da se ne slažeš sa njihovim mišljenjem. Osećala sam se grozno.
Neću se upuštati u komentarisanje ovog teksta iz dva razloga:
1) tekst je nepotpisan – ko je autor, čime se bavi, da li govori iz ličnog iskustva?
2) toliko gramatičkih i stilskih grešaka na jednom mestu odavno nisam videla.
Snezana,bez obzira na Vase razloge inkluzija je „izmisljena“ kao i ovi novi programi o Romima,kooperacije,dualno ucenje i sl.
Potrebni su programi za rado posebno sa Romima,jer u njihovoj populaciji ima mnogo pametne dece,ali su marginalizovana od strane drustva.
i pravopisnih grešaka…
Strašno. Da niko neće da radi svoj posao. Tako da je inkluzija potrebna našoj deci i da se uklapaju u normalnu sredinu. A nerazumnim roditeljima samo mogu da kažem hvala što ste neuki i niski jer ne prihvatate decu sa smetnjama u razvoju.