Како постоје различите врсте оштећења код деце, па су због њиховог здравственог стања нека деца, лакше ометена у развоју, а нека више, тако ни инклузија не сме бити универзална, нити шаблонска. Сваки родитељ би морао да одлучи у оквиру своје породице, дали је његово дете спремно за инклузију или не.
Ја овде желим да изнесем свој став и став људи који деле моје мишљење. Са мојим мишљењем не бих и не желим да се сложе сви људи, нити желим да га некоме наметнем. Напротив волео бих да прочитам и нечије мишљење родитеља који не дели мишљење самном, зато је овај блог и отворен да свако може изнети оно што мисли.
Ових дана прелиставам мог омиљеног писца Дучића и западе ми један текст за око па бих волео да га на овом месту и поделим са вама. Текст је из његове књиге Књижевене импресије, а наслов догађаја је „ИМАЋЕМО КАРАЂОРЂЕВ СПОМЕНИК“ интереснтно је што је текст објављен 26. nовембра 1909. године и укратко радња се одвија око тендера ко ће направити од уметника споменик прослављеном српском вођи на Калемегдану, ништа спектакуларно како некада тако и сада, да није последњег пасуса овог догађа. Преписујем дословце текст па сами процените.
“ Ја жалим што је тако и што Одбор није учинио сву опрезност пре него се одлучи. Има више од 10 година да је град Минхен расписао конкурс за један бунар пред Академијом. Низале су се изложбе пројеката једна за другом, и још питање није решено-и то у земљи која је од најбогатијих уметничких земаља која су икада постојале. Наш Одбор је то преломио преко колена, сасвим војнички. Тим горе по нас.
Текст и догађај су се десили 1909 године, споменика Карађорђу на Калемегдану нема, а неко је за то узео паре, а и дневнице. И ништа није урађено. Моје прво (1) НЕ ИНКЛУЗИЈИ из истог разлога и догађаја, Неко је у овој земљи преломио преко колена, војнички. Не постоји ништа системски нити редоследно, битно је да се нешто ради, дали то ваља или не није ни важно. Немцима је 10 година битно како, и ко ће сазидати чесму пред Академијом јер она не само да мора имати сврху да утоли жеђ жедноме, већ мора да се уклопи у архитектуру и средину, не сме да одудара од околине.
Моје питање: „где је обична чесма а где је инклузија“ да неко од својих пара одлучи да сазида чесму и да од својих пара плаћа воду, било би ма сазидај је где год хоћеш, ал ја да будем наџорни орган… Нећу даље.
Неко се одлучио за ИНКЛУЗИЈУ јер је то сада модерно, дали се она уклапа у нашу средину, наш менталитет ма то није важно кога брига. Дај да преломимо сада па када крене наопако тада ћемо да тражимо кривце и да се „ватамо за главу“. И ако се у целој Европи гаси инклузија на начин на који је требало да буде спроведена, ми је уводимо онакву каква није имала ефекта. Ајд да сазидамо чесму дал ће у њој бити воде кога брига у продавници увек можеш да купиш литар и по. Увек увеземо модел стар 100 година, онај који је одавно за одпад, за њега дебело платимо, а дали ћемо да се возимо није важно.
На све начине овај овај модел мора бити заустављен. Неко треба да оправда признаницу, а за касније кога брига.
Систематски корак по корак, одбацити све оно што не ваља, где су други олупали главу, то одбацити а са резервом узети оно што је добро, па опет проценити да ли се уклапа у архитектуру нашег менталитета.
Извор: drugastranainkluzije.blogspot.rs