Инклузија?! Где се то учи?

април 22, 2019

Најновија научна истраживања показују да је период пре поласка у школу пресудан за будућа постигнућа детета. Зато је важно да сва деца буду укључена у квалитетне васпитно-образовне програме који морају бити инклузивни јер гарантују индивидуални приступ сваком детету. Али где они који се баве предшколским васпитањем и образовањем стичу знања о инклузији, покушали смо да сазнамо у једној од највећих предшколских установа у Србији.

Нажалост, у Србији само 50% деце похађа неки од програма предшколских установа у узрасту од три до пет и по година, односно до поласка у обавезни припремни предшколски програм, док је тај проценат у развијеним земљама Европске уније знатно већи, чак 87%, са тенденцијом да до 2020. порасте на 90%, односно 100%.


Према подацима из последњег великог истраживања „МИКЦС 5″ Републичког завода за статистику и УНИЦЕФ-а из 2014. г., проценат деце опште популације која су пре поласка у обавезни припремни предшколски програм била укључена у предшколско васпитање и образовање порастао је са 44% на 50%. Међутим, то је резултат повећања уписа деце са највишим а не најнижим социоекономским статусом. А управо деци која не иду у вртић овај вид образовања је и најпотребнији. То су најчешће деца са тешкоћама у развоју и инвалидитетом, деца из породица погођених сиромаштвом, деца из ромских заједница или руралних подручја.

Према Закону о основама система образовања и васпитања из 2009, сва деца имају право на образовање у редовним образовним институцијама, укључујући и тако важно образовање у раном детињству, у периоду од три до пет и по година, за које су научници утврдили да има пресудан утицај на будућа образовна и животна постигнућа детета. Међутим, за овај узраст није обавезно укључивање у рад предшколске установе. Зато је важно ширење свести о значају подстицања раног развоја у оквиру редовних образовних институција и инклузивног образовања од најранијег узраста.

Психолог Милена Јеротијевић из „Мреже подршке инклузивном образовању” каже да је једино инклузивно образовање квалитетно образовање за сву децу, зато што се њиме свако дете укључује у образовни процес без обзира на мање или веће уочљиве разлике и зато што се приступ компетентно прилагођава индивидуалним разликама.

„Деца најбоље уче у природном вршњачком окружењу. То је доказано и то се зна. Сва деца могу да уче и имају право да уче а образовне установе треба да се прилагоде индивидуалним потребама детета. То значи да је добар васпитач онај васпитач који зна да ради са свом децом, а не само са једном групом деце а са другом не” ‒ каже Милена Јеротијевић за Портал РТС-а.

Квалитет рада васпитача у предшколским установама подржава стручни тим који најчешће чине психолог, педагог и логопед, као и дефектолози других профила. Ова врста стручњака на основним и мастер студијама није имала посебну едукацију о инклузивном образовању, али, како каже Бојана Синђелић Лазић, логопед из ПУ „Др Сима Милошевић”, члан стручног тима ‒ „знања стечена током студија у различитим областима рада са децом са сметњама у развоју била су од велике користи у спровођењу инклузивне праксе у предшколској установи и у ономе што данас називамо инклузивним образовањем”.

Један од важних сегмената рада предшколске установе је да за запослене организује континуирану едукацију о инклузивном образовању и васпитању.
„Едукације се реализују на различите начине ‒ кроз семинаре који се организују у установи, активе којима се јачају компетенције васпитача из области инклузивног образовања, кроз примере добре праксе. У оквиру радионица и кроз практичне примере едуковани смо о могућим начинима укључивања деце са сметњама у развоју и инвалидитетом, индивидуализацији васпитно-образовног рада, начинима укључивања родитеља у васпитно-образовни рад, израде педагошког профила детета, као и индивидуализованог плана рада за дете са тешкоћама у развоју. Сарадња с породицом детета са тешкоћама у развоју и инвалидитетом једна је од битних тема којима смо се бавили у оквиру семинара, јер родитељ као партнер у васпитно-образовном раду јесте један од важних чинилаца за квалитетно спровођење инклузивног образовања”, каже Бојана Синђелић Лазић.

Нема правила ко и како уочава одступања од очекиваног развоја детета. То могу бити васпитачи који скрећу пажњу стручној служби и родитељима, или су то родитељи који упућују васпитаче у специфичности развоја свог детета. У сваком случају, тада се у вртићима формира инклузивни тим (чине га васпитач, родитељ, стручни сарадник и дефектолог), те се заједнички прави индивидуални образовно-васпитни план. Само систем предшколског образовања може пружити овакав вид додатне подршке и то је један од разлога због којих је важно да сва деца буду обухваћена предшколским образовањем у раном детињству.

„Основна идеја укључености деце са сметњама у развоју и инвалидитетом у редовне групе јесте социјализација и развијање социјалних вештина код самог детета, али и код друге деце (помоћ, емпатија, алтруизам, комуникацијске компетенције, планирање, прихватање различитости). Током целокупног боравка детета у вртићу прати се његово функционисање, као и његове јаке стране и снаге, и на бази тога осмишљава подршка за њега, при чему је свако дете прича за себе и сваком детету је потребан другачији вид подршке. Одабрани вид подршке интегрише се у активности које се дешавају у групи. То значи да је укључивање детета у вршњачки колектив на бази онога што дете интересује и што дете може. На пример, ако група деце у вртићу гради кулу, дете са сметњама се може укључити тако што ће бојити њене зидове, преносити материјал, опипавати текстуре, препознавати боје и др. Друга деца и васпитачи могу помагати детету у обављању ових радњи, именовању, манипулисању, као и укључивању у дневне рутине и др.” ‒ каже Јелена Крсмановић, педагог ПУ „Ср Сима Милошевић” из Земуна.

Инклузија значи укључивање у редован систем образовања јер „само редовно образовање значи и социјалну укљученост не само деце него и њихових породица”, објашњава Милена Јеротијевић из „Мреже подршке инклузивном образовању”. Она додаје да су компетенције за инклузивно образовање професионалне компетенције које се не стичу на неки „специјалан” начин, већ се освајају кроз образовање на високошколским институцијама и свакодневним радом са децом у вртићу или школи. И управо то потврђује пример једне од највећих предшколских установа у Србији, ПУ „Др Сима Милошевић” из Земуна, у коју је тренутно уписано 4.861 дете ‒ од тога око осамдесеторо деце којој је потребно пружити неки вид додатне подршке.

„Није лако, али је управо подстицај раног развоја сваког детета у редовној вршњачкој групи оно што наш посао чини тако изазовним и важним, а улогу предшколске установе тако значајном за будуће функционисање сваког детета у различитим подручјима, у школи и друштву” ‒ закључује Јелена Крсмановић.

Текст је настао у оквиру пројекта „Заједно за децу” који спроводи ЦИП – Центар за интерактивну педагогију (ЦИП Центар) у сарадњи са Фондацијом за отворено друштво, Србија.
Ставови и мишљења изнети у овом тексту не одражавају нужно ставове ЦИП-а и донатора.

Јелена Крсмановић и Бојана Синђелић Лазић

Извор: rts.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама