Inkluzija i inkluzivno obrazovanje su u našem sistemu već dugo prisutni pojmovi. Već pri prvom pominjanju kod nekog čitaoca izazivaju negativne, a kod nekih drugih pozitivne asocijacije. To je sasvim u redu. Na šta vas podsećaju? Šta kod vas pokreću?
Među nastavnicima, ali i roditeljima, ima mnogo onih koji su na svojoj koži iskusili da je inkluzija mnogo više od uključivanja dece u redovnu nastavu. Osim toga, inkluzija nije samo dovođenje deteta u razred. To je za nastavnika pre svega prihvatanje sebe, sopstvenih snaga i slabosti, to je preispitivanje pa čak i promena stava, to je izazov za sve aspekte rada, to je spremnost na nesebično davanje. Inkluzija je i podržavanje roditelja deteta, osnaživanje celog odeljenja i stvaranje nove dinamike zajednice. Izazova ima još mnogo, vi, nastavnici, ih možda i najbolje znate. Sve u svemu, postoje brojni pripremni koraci i međukoraci koji nisu tako vidljivi.
Možda niste imali dobro iskustvo sa uvođenjem inkluzije, a možda je to baš momenat kada ste doživeli nežnost davanja i svojim očima videli blagodeti podučavanja iz novog ugla. Ovo je tekst za sve vas.
Posebne potrebe, razvojne smetnje, poteškoće, zaostalost…
Ko su deca u inkluzivnom programu? Kako ih nazivate? Da li koristite izraze „posebne potrebe“, „razvojne smetnje“ ili „mentalna zaostalost“? Pokušajte to da izbegnete.
Tu sam da podsetim da to nisu deca sa posebnim potrebama. Njihove potrebe nisu posebne. Svoj deci su mnoge potrebe zapravo zajedničke. Potreba da budu na bezbednom, da budu prihvaćena, potreba da se dopadnu nekom, da čuju lepu reč i pohvalu, da se šale i igraju, kao i sve fiziološke i biološke potrebe. Zamislite tinejdžera koji ima 13 godina. Sa kojom god da se teškoćom bori ili ne, veoma mu je stalo do toga da bude deo grupe, da bude pozvan u zajedničku aktivnost, da mu se uputi poneki osmeh od strane grupe. Način na koji ova deca izražavaju potrebe je samo malo drugačiji, ali potrebe su iste. Možda im je samo potrebna podrška nekog sa strane u zadovoljenju tih potreba.
Takođe, važno je reći da to nisu ni deca sa poteškoćama u razvoju. Ne moraju da pripadaju ovoj podgrupi. Neka deca su nažalost rođena sa invaliditetom ili su ga stekla nesrećnim okolnostima, ali njihov razvoj govora, učenja, pamćenja i emocionalni razvoj su možda regularni. Neka deca imaju poteškoće u učenju ili čitanju, dok su im sve druge funkcije očuvane. Pojedina deca naizgled nemaju poteškoću ili njihova poteškoća nije okom vidljiva. Prosto su pretrpela veliku traumu i njihov emocionalni svet vapi za podrškom i osnaživanjem. Potrebna im je snaga i razlog da nastave svoju borbu, učenje i rad na sebi. Neka deca su odrasla bez roditelja, neka deca potiču iz socijalno ugroženih porodica. A neka deca se bore sa promenama u svom ponašanju.
Za sve ovakve i slične promene NIJEDNO DETE NIJE KRIVO.
Dete nastavlja život sa njima i potrebna mu je podrška da nastavi.
Potreba za dodatnom podrškom
Sve što je rečeno o ovoj grupi dece je samo delić. Govorimo je veoma širokoj i šarenolikoj grupi koja je i sama puna različitosti. Upravo zbog toga ona se može nazvati samo jednim imenom: deca kojoj je potrebna dodatna podrška. To znači da ne traže mnogo, ne traže vaše celokupno radno vreme i život, njima je samo potrebna podrška da se izraze, da se uhvate za nekog pouzdanog, da se kreću do cilja, da uče i da budu viđeni i uvaženi. Oni to najčešće ne mogu sami. Potrebni ste im Vi, otvorenog uma i širokog srca.
Kada tako postavimo stvari, biva jasnije kako možemo da pomognemo. U nastavku pogledajte šta je ono što u učionici možete da uradite i tako olakšate i ulepšate život nekome ko to ne može sam.
Prihvatanje u grupi
Bilo da je u pitanju vrtić ili škola, preduslov je prihvatanje one osobe koja je različita. Pošto smo u nečemu svi različiti, potrebno je da se stvori atmosfera međusobnog prihvatanja, što je preduslov grupne kohezivnosti. To znači da se među decom ne podstiče takmičenje, nego saradnja i zajednički doprinos cilju ili rezultatu. Takođe, to znači da se vrednuje svako drugarsko ponašanje. Nastavnik mora da obrati pažnju na to da ne pronalazi uvek istog krivca i stvara „žrtvenog jarca“ niti da favorizuje i zdušno hvali samo iste učenike. Odrasli ima veliku odgovornost i važnu ulogu: da učini da u vazduhu postoji uvažavanje među decom. U to će moći da bude siguran kada vidi da deca mogu da ustaju za potrebe ili prava drugog deteta, da se međusobno poštuju i da rado pomažu jedni drugima.
Vrednovanje uspeha
Da bi se stvorila prava inkluzivna atmosfera gde svi poštuju jedni druge, preispitajte svoj način vrednovanja uspeha. Kako ocenjujete? Šta je za Vas uspeh deteta?
Ono što je najveća preporuka je diferencirano ocenjivanje. To bi trebalo da važi za svu decu u odeljenju, a ne samo za decu koja se obrazuju po IOP-u. Svako dete ulaže onoliko napora i napreduje onoliko koliko je u skladu sa njegovim mogućnostima i okolnostima. Zbog toga je poređenje rezultata među decom pogrešan put. Važno je detetov rezultat porediti isključivo sa prethodnim rezultatima i na taj način pratiti lični napredak, a ne napredak u odnosu na drugo dete. Ako svakom detetu šaljemo poruku da vredi bez obzira na to da li je trenutno postiglo uspeh ili neuspeh, ono neće izgubiti samopouzdanje. Da bismo uopšte govorili o motivaciji, početni korak je vrednovanje detetove ličnosti koje ne bi trebalo da bude određeno postizanjem rezultata.
Obezbeđivanje uslova
Na atmosferu prihvatanja utiču i fizički uslovi. Za decu u inkluzivnom programu oni su važan pokazatelj toga da su oni dobrodošli u vrtiću, školi i u samoj grupi. Pod tim podrazumevamo fizički pristup ustanovi i učionicama (ukoliko im je kretanje onemogućeno ili otežano), mogućnost da informacije stignu do njih (ako su slepi, slabovidi, gluvonemi), prostor u kom se ne mogu povrediti, dodatno uplašiti ili u kom im se simptomi neće pojačati.
Deci se na taj način šalje poruka da se o njima brine i da postoji volja okoline da budu deo zajednice. S druge strane, tako se ostala deca i zaposleni u ustanovi dodatno senzibilišu i jačaju svest o tome da je nekome u blizini potrebna dodatna podrška.
Autor: Tamara Kostić, psiholog obrazovanja