Ne razumem zbog čega se digla tolika halabuka oko Građanskog zakonika. Mene to uopšte ne brine jer sam savršena mama. Evo, daću vam primer iz sopstvenog iskustva kako biste me bolje razumeli.
Kad je moj sin sa nekih godinu i po hteo da dohvati usijani tiganj u kom su se pržili krompirići (to je bila jedina hrana koju je u to vreme hteo da okusi) uhvatila sam ga čvrsto za ramena (nikako prečvrsto!), blago prodrmusala i staloženo mu rekla: „Pec, pec!“
Razume se da je to urodilo plodom.
Baš u isto vreme pojavila se baka noseći veliki voz na baterije, a pred kojim smo nekoliko dana ranije moj mali princ i ja uzdisali ispred izloga, pa je mališa pohrlio ka baki, momentalno zaboravivši na vrelo ulje. Svaki sledeći put pre nego što bi pošao ka tiganju ili sličnoj opasnosti, mi smo mu kupovali neku skupocenu igračku, neku koju je jako želeo, da bismo predupredili da se povredi. Vozić mu je dosadio za dva dana, ali to nije uopšte neobično za potencijal kakav je naše dete bilo.
Duško Radović napisao je: „Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam otac“, ali to u našem slučaju ne važi. Naše dete je takvo kakvo jeste ne zato što je dobro samo po sebi, nego zato što smo se mi oko njega zaista trudili. Ja sam, takoreći odmah, primetila da on ima izrazito snažnu volju, da i tako malecni odlično zna šta hoće, pa nije bilo druge nego da udovoljim(o) njegovim željama. Razume se da nisam bila toliko glupa da sputavam njegovu ličnost. Dešavalo se ponekad da igračke kupujemo unapred, jer se nikada nije moglo znati kada će posegnuti za nečim što bi moglo da ga povredi, kao što je drmusanje flaša sa vinom iz kućnog bifea, otvaranje fioka sa noževima ili puštanje vrele vode pod tušem. Važno je znati da nikada nisam dozvoljavala da me situacija zatekne kao što to čine mnogi nevešti roditelji, pa sam uvek bili snabdevena unapred-poklonima za nepredviđene okolnosti.
Ali, nemojte da mislite da se hvalim i da je uvek bilo ovako jednostavno. Bilo je situacija da smo morali da se obratimo psihologu za pomoć. Primera radi, naš mezimac je sa nekih sedam, osam meseci počeo da udara glavom u parket svaki put kada mu nešto ne bi bilo po volji. Bilo je to zaista traumatično iskustvo za celu porodicu. On lupa, mi plačemo! Plače muž, plačem ja, plaču bake i deke, pa čak su i komšije plakale, dok se posle nekih mesec dana agonije nismo dozvali pameti i obratili stručnjaku za pomoć. Nije to nikakva sramota, sav normalan svet to odavno radi. Samo, tek tada su nastale muke. Jedan terapeut nam je, zamislite, savetovao da detetovo lupanje potpuno ignorišemo, tvrdeći da će sve prestati čim ono shvati da mi ne reagujemo na njegove „ucene“ (!?!). Nije ni čudo što je moj muž tog kvazi-stručnjaka izvređao i poslao na ono mesto. Pa zamislite šta bi se desilo da smo ga kojim slučajem poslušali, a da dete nije prestalo da se povređuje?
Sva sreća te smo na preporuku otišli kod jednog divnog psihologa, pardon, psihološkinje, uz čije savete smo rešili problem. Ona nam je objasnila ono što smo već i sami znali – da je naše dete nešto posebno, da je izuzetno inteligentno i da nikako ne bismo smeli da ga ograničavamo u njegovim željama. Spominjala je Edipov kompleks i kako baš sve ima veze sa sedenjem na noši, ali mi to nismo baš najbolje razumeli. Jedino je važno da je naš mali prestao sa udaranjem čim smo shvatili sa kakvim se sve problemima suočava njegovo tanano biće.
Recept je bio isti kao i sa tiganjem. Jednostavno, važno je u svakoj prilici pružati detetu ljubav. A šta je drugo ljubav nego ispunjavanje detetovih želja. Naše dete nije razmaženo kako zluradi tvrde – naše dete je voljeno.
Taj naš mališa je sada tinejdžer i pred nama se pojavljuju neki novi, drugačiji problemi. Ipak, mi smo spremni da se hrabro suočimo sa njima. Doduše, malo smo finansijski iscrpljeni, ali šta košta da košta, njegova sreća je najpreča.
On sada ima 16 godina i baš pre nekoliko dana desilo se da nismo imala novca za najnovije makserice. Izgovorio je meni i ocu neke ružne reči (u afektu!) i zapretio da će nas razbucati ako mu ne kupimo te patike pre nego što otputuje na dvodnevnu ekskurziju u Budimpeštu. Pokušala sam da mu objasnim da mu otac ne radi već nekoliko godina, da ja radim za minimalac, koliko otprilike koštaju i te nove patike, da ni ekskurziju ne znamo kako ćemo da platimo, ali to do njega nije dopiralo. Rekao nam je da ga to ne zanima i da njega niko nije pitao da li će da se rodi, pa kad je već tako, da smo dužni da ga „ispoštujemo“. Kad smo kasnije razmislili o tome, shvatili smo da je u pravu. Mi njega zaista nismo pitali da li hoće da se rodi.
Sva sreća da je sa nama tada bila i njegova devojka koja je stala u odbranu mene i moga muža rekavši da možda ne bi bilo loše da počnemo sa štednjom jer ćemo uskoro postati baka i deka. Ona je osmi razred, ali deluje mnogo zrelije i ozbiljnije za svoje godine.
Sutradan smo muž i ja otišli do banke da uzmemo potrošački kredit. Nismo želeli da dođemo u situaciju kao u onoj reklami u kojoj unuka peva deki da joj kupi poklone, a deka, ne odolevajući njenim zahtevima (a i kako bi?) odlazi u banku da bi svojoj mezimici kupio sve što poželi. Zašto da čekamo da nam unuče krene u školu kako bismo mu nešto omogućili, kada to možemo već sada da uradimo.
Deca su već najavila da će unuče biti više sa nama nego sa njima jer ona mora da završi frizersku akademiju, a sin ima nameru da studira menadžment, ali dobro, tome valjda služe bake i deke.
Dakle, kao što možete da zaključite iz mog primera, nemojte nikada dozvoliti da vas neko ubeđuje kako postoje situacije u kojima je za neku decu najpodesniji metod da nešto shvate i nauče puckanje po prstima. A naročito ne dozvolite da vam ispiraju mozak, kao onaj Milivojević. Nije ni čudo što struka nije ni za milimetar pomerila levi nožni palac da ga zaštiti. Ne mora čovek da bude obrazovan i školovan pa da shvati kako je tapkanje po guzi zaštićenoj pelenama više nego besmisleno sve dok postoje bake i deke koje mogu da kupe vozić, ili nešto slično.
Ne treba zaboraviti ni važnost razgovora. Mi smo oduvek mnogo razgovarali sa našim detetom. Razume se, sada se naši razgovori svode na to da samo on priča, a mi slušamo, ali to nije uopšte neobično s obzirom na to koliko je on bistar i odlučan da po svaku cenu istera ono što je zamislio. Ponekad čak ne moramo ni da razgovaramo jer čim ulovimo njegov pogled shvatamo šta nam je činiti. Na primer, ako se desi da nakon izlaska kasno noću dovede drugare ili devojku u stan, mi odmah po njegovom pogledu znamo da treba da izađemo napolje dok se oni ne ispričaju. Oduvek smo ozbiljno shvatali njegovu potrebu da bude slobodan i da ima svoj lični prostor u koji mi ne bi smeli da zabadamo svoj roditeljski nos.
Na kraju, mogu samo da se nadam da će vam ovo moja iskrena ispovest pomoći da i vi sledite naš primer i shvatite koliko je važno da pažljivo posmatrate svoje dete, da sa njim stalno razgovarate kao što smo mi oduvek radili, i da ono bude centar vašeg sveta onako kako je i nama.
Završiću još jednim Radovićevim aforizmom: „Blago babama i dedama koji imaju unuke. Teško nama koji imamo decu.“
Mada, kao što vidite iz mog iskustva, to i nije tako teško.
Za NNS ovu satiru napisala je Dragana Miljanić