Дјечак којег нисам усвојила

18 јуна, 2021

Нешто у његовој формулацији ме погодило. Нешто око начина на који је то рекао, звук његових ријечи, стаццато његовог говора.

„Нико ме не воли. Чак ни мајка која ме родила.“

Зар то није прилично чудан начин за рећи то?

Чак ни мајка која ме родила.

Био је укопчан на задњем сједишту моје Тојоте, и даље премален да сједи напријед. Са седам година већ се селио више пута него што је година провео на овом свијету. И овог пута, као и свих претходних, све своје ствари је са собом носио у кеси за смеће.

Кофер би му барем дао неки осјећај достојанства у свему томе – томе што су га смјештали у нови и нови и поново нови хранитељски дом прије него што је стасао за 3. разред.

Кесе за смеће пуцају, знате. Кесе за смеће никако не могу да издрже сав садржај живота, а дефинитивно не живота толико крхког попут овог.

Пуцају од напора, временом.

Ова селидба је Стивену пала најтеже. Мислио је да ће остати у овом дому, бар неко вријеме. Овдје је осјетио неку њежност. Када сам отишла по њега, након што нам је његова хранитељска мајка јавила да више не може остати ту, веома лако је пошао са мном; спуштене главе, без икакве видљиве реакције. Тек кад је ушао у мој ауто почео је јецати онаквим звуком бола који вас потресе до сржи.

Једва је успио да избаци те ријечи. „Нико ме не воли. Чак ни мајка која ме родила.“

Мјесецима касније, у истој таквој сцени (још једна хранитељска мајка, још једно одвођење), борио се. Трчао је по дневној соби, сакривао се иза намјештаја, одбијао да оде. Али те ноћи није био у стању да се бори.

То је био Стивен са седам година.

Деветогодишњи Стивен је у знојавим рукама држао своју књижицу. Кренули смо на усвојитељски догађај на коме ћемо упознати породице које желе усвојити старије дијете; породице које аутоматски не искључују дјечака попут Стивена због његове дугачке „историје“. Он жели да их импресионира, те странце. Жели да их освоји, па носи са собом књижицу са добрим оцјенама као опипљив доказ тога да је он дијете вриједно љубави.

Дијете никада не би требало да доказује да је вриједно љубави.

Дванаестогодишњи Стивен ми говори да сам ја његова најбоља другарица. Ја сам његова социјална радница и он би требао имати правог најбољег пријатеља, али не говорим му то. Налазимо се на снимању емисије Wеднесдаy’с Цхилд, сегмента вијести који приказује дјецу за усвајање. Стивен је веома топао пред камерама. Можда ће га неко одабрати овог пута. Можда је успио изнијети довољно доказа, са дванаест година, да је ипак дјечак вриједан љубави. А заиста јесте. Али то није довољно. Породица се никад не појави.

Годинама касније, дуго након што сам отишла из агенције, мој стари шеф ми је послао мејл да ме пита како сам и завршио са кратким П.С: „Стивен је у притвору јер је побјегао из хранитељског дома. Требаш га усвојити.“ Желудац ми се стегао. Већ толико пута сам помислила на то. Ја га требам усвојити. Али нисам.

За његово убиство ми је рекао пријатељ који је то видио на вијестима. Упуцан је на некој журци због неке глупе свађе. Мртав са 18 година, мртав, а тек што је постао мушкарац.

Не мој Стивен, молила сам се. Када сам схватила да то заиста јесте био он – да нема шансе да је било ко други – јецала сам онаквом врстом бола који вас потресе до сржи.

Шта смо сви урадили? Шта сви нисмо урадили.

Новине су о његовом убиству објавиле врло мало, као да су се тек накнадно сјетили. Једва да им је био и вриједан помена. Непознати странци су писали ружне коментаре на интернету: „Још један клошар“, рекли су.

Нисте га ни знали. Не знате апсолутно ништа о овом дјечаку. Не знате да је као дијете писао прстом по мојим леђима да му вријеме брже прође док смо чекали на преглед код доктора и питао ме да погодим шта ми пише. „

Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама