Испирање мозга (Још један викенд-семинар је иза мене)

Прочитајте и Никад више контроле, никад више семинара, а никад гора …

Шта ми је засметало? Неколико ствари.
Прво, шта ће ми предавање о ономе што сам слушао током студија. Да ли после завршетка студирања, десетина сати стручног усавршавања на сличне теме и 22 године стажа у просвети, треба неко да ми прича о томе како се учи? Нисам због тога на семинару. Желим да чујем, научим нешто ново, конкретно, оно што ће ми помоћи у раду.

Прочитајте и Израчунајте своје бодове

Друго, иритира ме прича о савршеној деци из литературе, из америчких и разноразних европских и азијских истраживања, упоређивања са финском, норвешком, кинеском децом, кад је то далеко од реалности која ме чека у мојој учионици. Ни наша деца, ни њихови родитељи нису Финци, нити су наши стандард и култура фински. Зар не постоји ни једно домаће истраживање, нешто што нам је блиско? Слушам како треба нешто радити, а у пракси су нам везане руке. Причају о белешкама у књизи док се учи, а ми поделили бесплатне уџбенике које деца могу само гледати, јер ако се, не дај Боже, нешто напише на маргинама, родитељи ће из социјалне помоћи платити ту књигу.

Прочитајте и Ко рано рани, два семинара граби!

Треће, а можда је то и прво, а то сам рекао и на семинару, смета ми што су наставници одговорни и једини криви за све што се тиче (не)успеха ученика. Као да су родитељи друга галаксија. Увели смо их у управљање школом преко Школског одбора, у одлучивање преко Савета родитеља, а постоји ли игде једна реченица о њиховој одговорности за ученички нерад, недисциплину и неуспех. Чули смо од предавача да се родитељи буне што морају да уче са својом децом, да им објашњавају и раде домаће задатке, а то је посао наставника. И јесте, то је посао наставника, али да ли се ту, у учионици, завршава цео процес учења. Дете није научило на часу, и наставник је крив. Као кад бисмо рекли да је лекар крив што смо болесни. Били смо у ординацији 15 минута, добили рецепте, стигли кући, и још увек смо болесни. А ако говоримо о болесном детету, има ли родитељ одговорност да му купи лекове, да води рачуна да се ти лекови попију на време, да се измери температура, скува чај, одведе дете на контролу… Имам утисак да наш школски систем не прихвата чињеницу да има ученика који нису заинтересовани за школу и учење, да има родитеља који не воде рачуна о детету, и сва кривица за неуспех се сваљује на наставника. Речено нам је да је битно да је наша савест мирна јер смо дали све од себе. Да, мирна ми је савест, али док сам чинио све како би ми била мирна савест, уништени су ми живци. Живце су ми искидали ученици које ништа не занима, који су неваспитани и агресивни једни према другима, родитељи који су све препустили школи, и систем који ме затрпава папирологијом, који зна само да ме контролише и кињи, уместо да саветује и помаже.

Прочитајте и Судбина стручног усавршавања наставника

Сад ће неки рећи, зашто сам ишао на семинар ако ми није користан. Знамо сви како се бирају семинари, с којом мотивацијом и разлозима им приступамо. Ако имамо среће да школа обезбеди паре за усавршавање, најчешће неки јефтинији семинар за што већи број запослених, који носи већи број сати/бодова, онда не можемо још и да бирамо шта се нама свиђа или шта нам је потребно/корисно. То су углавном уопштене теме које могу слушати сви, од учитеља, преко наставника, до стручних сарадника. А кад је нешто тако уопштено, ретко се добију одговори на наша конкретна питања, питања која имају везе са стварним школским животом. Нису ми потребна теоријска мудровања. Нисам задовољан семинаром јер нисам добио конкретне одговоре. Поставио сам дијагнозу, знам где, у коме и чему се крију разлози неуспеха; дајте ми савет, шта бисте ви, предавачи, конкретно урадили да се суочите с мојим проблемом. Ах, да, ви нисте из наставе! Као ни они што састављају планове и програме. Онда ништа, радићу као и до сада, с памећу добијеном на семинарима или без тога. А ускоро ће и униформе, решење је близу!