Шта да урадите када вам каже: „Мени је досадно!”

септембар 23, 2016

Колико сте пута у ово релаксирано доба године могли да чујете од свог детета: “Мени је досадно”? Шта се то догодило с децом да у своје слободно време не знају да се играју? Наша лична искуства током лета навела су нас на размишљање о томе каква је игра била некада а каква је данас. Која је разлика у нашем и њиховом детињству?
deca i tvСећам се како ми је бака као девојчици причала какво је било њено детињство када се дуго пешачило у школу па су се певале песме, измишљали стихови и приче, памтиле бројалице. Причала ми је како није било много играчака па су се игре стварале и од каменчића, старих крпа и разних предмета које су дечје руке претварале у лутке, змајеве, мачеве… Како је боље од било које играчке било играти се с пријатељима на мекој сеоској прашини. Већ је детињство наше генерације друга прича. Имали смо много више играчака, али нам је и даље остајало времена за дружење и креативност.
Многи памте време проведено с “кључићем око врата” када смо се слободно играли испред зграде или у парку док се родитељи нису вратили с посла. Морали смо да будемо стрпљиви, да чекамо на цртани пар минута пре вечерњег дневника или на забавни дечји програм који се приказивао недељом и звао се “Музички тобоган”.
Данас деца отворе око и већ је ту за њих бејби програм, гомила цртаних и филмова. За сваку игру постоји играчка, упутство и правила. Данашња деца навикла су да добију забаву кад желе, брзо, уз комплетна упутства које не остављају ништа недоречено.
Стога им је и тешко да замисле да кутија може да буде најбоља кућа за лутке, да је много више забаве у машти и креирању. Када данашњим генерацијама оставимо избор да сами креирају игру и буду маштовити или да посегну за компјутерским светом велика је вероватноћа да ће миш и тастатура однети победу. Ко каже да и раније генерације не би биле такве да су имале ту могућност? Мора ли и дечја игра ићи у корак с временом?
Сигурно је тако!
Важност игре као спонтане и добровољне дечје активности и њен утицај на дечји развој је неоспорна. Игра је најважнији посао сваког детета. Кроз игру деца уче о свету око себе, истражују околину и своје тело, уче о емоцијама, превладавају своје страхове, постају компетентни за друштвене односе.
Код малог детета она је примарна и доминантна потреба. Након треће године живота игра је и социјална вештина неопходна за развој друштвеног бића. Она подстиче успостављање емоционалних односа, развој говора, телесну активност, развој интелектуалних вештина, развој креативности, социјализацију и развој самопоуздања.
Поласком деце у школу њихов живот се мења. Игра више није смисао живота. Школске обавезе постају важније. Опсежно градиво тера на учење, мода ваншколских активности окупира слободно време и спонтана игра “умире”. Деца углавном више немају времена за самосталну игру. Посежу за брзим решењима научена да им се “сервира” готов производ.
Нови начин живота у ком је све много доступније, брже, глобалније променио је и наше малишане колико год се ми опирали и чудили. У свему томе потребно је наћи праву меру, баш као и за све у животу.

Времена се мењају, а с њима и деца. Мењају се играчке, начини игре, дужина времена које дете проводи у игри. Пре су се деца играла рата користећи гране уместо пушке.

Данас седну за рачунар и играју ту исту игру на “софистициранији” начин. Пре су имитирали живот одраслих на ћебету под неким стаблом, користећи кутијице уместо посуђа. Данас играју игрицу која симулира живот. Све то има своје предности и мане. Рачунар је нужност, свакодневница, средство које помаже учењу и ширењу хоризоната… Међутим, такву игру треба строго надзирати, контролисати и дозирати. Време проведено у природи, на свежем ваздуху у игри “жмурке” или с лоптом у руци мора бити саставни део живота сваког малог “заиграног” човека.
У данашњем свету изобиља једино је досада недопустива. Схватите да сте вероватно управо ви креирали дететов живот у којем иначе нема времена за досаду па када нема француског, музичке школе, балета или ТВ-а, не зна шта би са собом. Ако је ваше дете научено да доносите одлуке и проналазите решења уместо њега, кад се жали на досаду можете га подстаћи на истраживање, забавити га дајући му изазовне задатке које ће самостално решавати и вежбати своју креативност, показати му неке игре из вашег детињства… или га пустите да се “копрца” у својој досади док не увиди да је “даљински” за промену тренутног стања у његовој руци. У сваком случају, будите му пример јер деца уче из сваког вашег покрета и сваке ваше речи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама