Исповест једног тате: Волим мајку свог детета, али недостаје ми моја жена

21 фебруара, 2017
Све ће се променити, кажу људи када чују да очекујете дете! О, како ће се само заиста променити! Одједном вам у живот долази мало, беспомоћно биће и ви и супруга сте у потпуности одговорни за њега.
Али, након шест мучних покушаја трудноће, добро смо знали у шта смо се упустили.

Lacey Vorrasi-Banis


А да ли смо заиста знали?
Да, очекивали смо недостатак сна, очекивали смо да ће све наше потребе постати небитне. Навикао сам се на идеју да је туширање дуже од пет минута чист луксуз. А то су само ситнице. Родитељство ме је променило на много значајнији начин. Наша ћерка је мене и супругу научила колико заправо јака љубав може да буде. Када узмете тај мали замотуљак у наручје, осећате у исто време неописив страх, али и да сте најјачи на свету.
А оно што нас је највише изненадило је колико се променио однос супруге и мене. Одједном нисам више био најважнија особа у животу моје жене. До тог тренутка гледао сам на нас као на тим са заједничким циљем. Од тренутка када смо добили ћерку, путеви су нам се раздвојили. Она је бринула да ли је дете довољно нахрањено, ја сам смишљао како да продукт варења наше ћерке избацимо из њеног бодија. Наравно, говорим у метафорама.
Жена и ја смо у браку шест година. И сваки пар ће вам рећи да, колико год радили на тој искри страсти, неке ствари ће спласнути. А чак и не говорим о сексу. Недостају ми обичне ствари, попут оних да моју жену заправо интересује шта сам радио данас. Некада, колико год да је била заузета, волела је да чује шта сам радио и понашала се као да се бавим заиста фасцинантним стварима. Било јој је занимљиво да ме слуша, чак и када сам се по милионити пут жалио на исте ствари на послу. Некада сам јој био занимљив, данас се осећам као да јој сметам. У ретким ситуацијама када заправо разговарамо, скоро да могу да чујем како у себи набраја шта све треба да заврши од послова. И верујем да она дели моја осећања. Када добијете дете, разговори вам обично звуче овако:
Вечера?
Пси!
Пси за вечеру?!
Не, псе треба прошетати. Вечераћемо после тога.
Ко ће вечерати, ми или дете?
Толико сте уморни и растрзани да и не примећујете низ бесмислених реченица које се сада појављују уместо правог разговора.
Недостаје ми и њен смех. Да, и сада се смеје нечему што је беба урадила, али недостају ми оне наше интерне форе које има сваки пар. Заборавила је на њих.
Када је моја жена родила ћерку царским резом, сестра ме је питала да ли желим да идем код бебе или да останем са супругом, која се у то време тресла јер је долазила себи након анестезије. Донео сам мучну одлуку да одем код ћерке, зато што ме је жена пре порођаја натерала да јој обећам да ћу увек, у свим околностима, изнад свега стављати нашу ћерку. И ја бих исто очекивао од ње.
Та девојчица је нама све на свету, значи нам више од нас самих. И да, можда моја жена није укапирала неку моју фору којом сам желео да је насмејем, али прошле ноћи ме је оставила да спавам иако је био мој ред да купам дете, и то је сада нови доказ љубави. Можда сам ја заборавио да је питам како јој је прошао дан, али сам јој испричао нешто смешно што је урадила наша ћерка. То је моја нова изјава љубави. А када се наше дете гласно насмеје, осећамо већу љубав него икада раније.
Дакле, да, недостаје ми моја жена. Недостаје ми и наш однос пре детета. Али, успео сам да се поново заљубим, овог пута у мајку свог детета.
Извор: Блиц

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама