– Rođena sam u Paraćinu 1928. Kao mala devojčica dolazim u Beograd. Tu me zatiče i okupacija. U okupiranom Beogradu završavam osnovnu, a u posleratnim godinama i učiteljsku školu. – počinje za naš portal svoju neobičnu priču učiteljica Mira Stojanović.
Kažu da su deca najveća radost koju život može da podari. Ali imati decu ne znači (samo) roditi decu i uživati u njihovim prvim rečima, koracima, odrastanju. Imati decu znači da ćete uvek, dok ste živi, imati nekog ko vam je važniji od vas samih i ko ne bi bio ono što jeste da nije bilo vas. Čak i ako tog nekog niste rodili.
– Prva služba koju sam dobila planskom raspodelom kadrova, bila je u Jablaničkom srezu u selu Stubla. Tamo sam provela 5 godina. Po povratku u Beograd bila sam nekoliko meseci bez službe a tada dobijam posao u OŠ „Dušan Jerković“ u Banatskom Karlovcu. U ovoj školi provela sam ceo radni vek, do penzije. Često sam organizovala meštane i podsticala ih na razne aktivnosti.
Kao penzioner, organizovala sam brojna putovanja članovima penzionerskog društva. Na jednom takvom putovanju, u Ohridu sam upoznala i čoveka koji je postao moj životni saputnik. Ovom pričom želim da pošaljem poruku da za ljubav nikada nije kasno. Sa njim sam provela najlepše godine svog života.- nastavlja učiteljica Mira, danas baka od 93 godine, svoju neobičnu priču.
Međutim, ono što učiteljicu Miru čini posebnom jeste trag koji je ona ostavila na generacije svojih đaka i sve što oni, i dan danas, za nju čine. Ova vremešna žena je učestvovala u odrastanju stotina dece, a svoju decu nije imala. Zapravo, nije rodila.
Jedno od te „dece“ je i Danijela Cvetković, nekadašnja Mirina učenica, a danas učiteljica u istoj školi, u Banatskom Karlovcu. Danijela kaže da je za njen izbor zanimanja „kriva“ upravo učiteljica Mira.
Kako nema svoje dece, a već je u dubokoj starosti, njeni đaci su danas ti koji joj pomažu. Dušica Nedić i Danijela Cvetković svoju vremešnu učiteljicu obilaze svakog dana. Idu u nabavku za nju, pomažu joj u pripremi hrane, kućnim poslovima, a važnije od svega – tu su za priču i druženje sa učiteljicom Mirom.
Pored njih dve, njen bivši učenik Dejan Obradović, danas fizioterapeut, redovno svojoj učiteljici pomaže terapijama, zahvaljujući čemu je ona i sa 93 godine pokretna, iako je imala operaciju kuka.
Poslednjih 10 godina, poslednja generacija njenih đaka, organizuje proslavu njenog rođendana, svake godine.
– Tog dana se svi okupimo i uz večeru u restoranu zajedno oduvamo svećice na torti. Toga dana dođu i oni koji već godinama žive u udaljenim gradovima pa čak i oni koji žive u inostranstvu. Svi se već tradicionalno radujemo ovim okupljanjima. – kaže Danijela Cvetković i dodaje:
– Svake godine sa mojim đacima i roditeljima organizujem tradicionalnu novogodišnju kreativnu radionicu. Učiteljica se posebno raduje pozivu i aktivno učestvuje u pravljenju novogodišnjih ukrasa zajedno sa nama. Inače, ona sama od 2000. godine svakog decembra pravi novog Sneška Belića od različitih materijala. Kaže da nije očekivala da će ih napraviti toliko u novom milenijumu. Sada u njenoj vitrini ponosno stoje 22 Sneška. Obećala mi je da će oni, jednoga dana, kad ona ode biti moji. Takođe mi je obećala da ćemo zajedno oduvati 100 svećica. I ja je držim za reč.
Učiteljica Mira kaže da je srećna što su njeni đaci izrasli u takve ljude.
– Od kada sam ostala sama, poslednja generacija mojih đaka brine o meni. Svake godine mi organizuju rođendansku proslavu. Radujem se uvek našim susretima jer ti mladi ljudi mi svakodnevno dokazuju da moj trud nije bio uzaludan. Moji đaci su postali pažljivi i osećajni ljudi i koji ni posle toliko godina nisu zaboravili svoju učiteljicu. – završava svoju priču ova učiteljica koja je dokazala ono što svi mi, zapravo, znamo. Da posao učitelja, onda kad se radi od srca, ne nosi baš velike materijalne koristi, ali da je ono što dobijate za uzvrat – neprocenjivo.