Растојања се метрима мере, а она болна изражавају се разликом у поимању света. Студенти су убедљиво показали да је прву врсту могуће савладати успешно и пешице – чак и када се између почетне и крајње тачке испрече стотине километара. Како поравнати углове посматрања када се хоризонти више не додирују, сасвим је другачије питање. Понекад најдубљи понор дели управо оне који су некоћ корачали заједно.
Чини ли вам се да појединци последњих месеци лагано бледе из вашег видокруга? Ако се слично осећате, свакако нисте усамљени. Комшије и колеге, па и поједини пријатељи, рођаци и родитељи постају непрепознатљиви. Не зову, немају времена, журе. Оградили смо се врстом непремостивог моралног растојања. Заоденули смо различите камуфлаже да избегнемо неугодне разговоре. Окрећемо главу. Непремостива близина – и у њој непријатна тишина. Или чак – безочни бес.
Паралелно на трговима, раскрсницама и улицама ведро дочекујемо нека непозната али драга лица. Грлимо се, плачемо и певамо током сусрета. Спаја нас нешто што све надилази, истовремено непојмљиво и блиско. Препознајемо ли управо оно што су нам најближи ускратили? Данас нас од њих деле сасвим приземни разлози: нисмо испоштовали неписане норме, „тако то не иде“, нека све закон разреши. А ми иштемо осмеха, сусрета и полетних погледа.
Из дана у дан једни су незрели и наивни, а други опрезни и разумни. Ако су икада постојале две Србије – једна небеска а друга земаљска – сада се на раскрсници путева посматрају са подозрењем. Први би да радост препознавања безгранично потраје, а други да се овај нелогичан чин што пре оконча. Онда ће сви да се врате у свакодневицу – за прве тесан апс, за друге блажена нужност. Одступиће демагози, доушници и дволичњаци. Посустаће профитери, подбадачи и прелетачи. Одахнуће уходе, доушници и хушкачи.
Из душа оних који су децу дочекивали, ништа неће моћи да потисне спознају да ће опстати правда која надилази тесна људска поимања. Друге ће задовољити мртво слово закона, које пословично, лишено човечности у тумачењу, разара живо ткиво заједништва. Животариће поново једни поред других, али не једни уз друге, у различитим димензијама без додирних тачака. Нација странаца.
Или су Србији ипак потребне обе стране? Сарадња, а не сукоб? Емпатија, не апатија?
Систем нам је узгред негде одузео могућност да се искрено радујемо једни другима. Да разговарамо. Подела је вазда предуслов за репресију. Ко год да је потиснуо људскост у нама, треба да одговара, а не да руководи. Толико је једноставно. „Баш сте наивни“ – саопштавају сапутници из супротне траке. А само безусловна вера у боље сутра поседује снагу да превазиђе поделе и придобије нове поборнике. Једино се тако не окреће само километар сат, већ се бодро напредује у недоглед.
На ногама лагано – кроз свет изломљен брзином, бригом и одбацивањем. Поносно, уз песму, препознавање, пиштање и повремени плач. Истинска се блискост рађа тек кад прегазите и властиту сумњу. Сведоци су студенти. Не наседају на метеже, најбољи су кад је најтеже.
Такви су наши дугопругаши.
Вера у нововековну науку можда ће нас одвести на нове пусте планете. Бескрајну пустош у срцима људи само је љубав кадра да испуни. А она ових месеци, од свих локација на нашој напаћеној Земљи, пешице путује баш Србијом.
Аутор: Јован Јона Павловић, наставник из Краљева