Rastojanja se metrima mere, a ona bolna izražavaju se razlikom u poimanju sveta. Studenti su ubedljivo pokazali da je prvu vrstu moguće savladati uspešno i pešice – čak i kada se između početne i krajnje tačke ispreče stotine kilometara. Kako poravnati uglove posmatranja kada se horizonti više ne dodiruju, sasvim je drugačije pitanje. Ponekad najdublji ponor deli upravo one koji su nekoć koračali zajedno.
Čini li vam se da pojedinci poslednjih meseci lagano blede iz vašeg vidokruga? Ako se slično osećate, svakako niste usamljeni. Komšije i kolege, pa i pojedini prijatelji, rođaci i roditelji postaju neprepoznatljivi. Ne zovu, nemaju vremena, žure. Ogradili smo se vrstom nepremostivog moralnog rastojanja. Zaodenuli smo različite kamuflaže da izbegnemo neugodne razgovore. Okrećemo glavu. Nepremostiva blizina – i u njoj neprijatna tišina. Ili čak – bezočni bes.
Paralelno na trgovima, raskrsnicama i ulicama vedro dočekujemo neka nepoznata ali draga lica. Grlimo se, plačemo i pevamo tokom susreta. Spaja nas nešto što sve nadilazi, istovremeno nepojmljivo i blisko. Prepoznajemo li upravo ono što su nam najbliži uskratili? Danas nas od njih dele sasvim prizemni razlozi: nismo ispoštovali nepisane norme, „tako to ne ide“, neka sve zakon razreši. A mi ištemo osmeha, susreta i poletnih pogleda.
Iz dana u dan jedni su nezreli i naivni, a drugi oprezni i razumni. Ako su ikada postojale dve Srbije – jedna nebeska a druga zemaljska – sada se na raskrsnici puteva posmatraju sa podozrenjem. Prvi bi da radost prepoznavanja bezgranično potraje, a drugi da se ovaj nelogičan čin što pre okonča. Onda će svi da se vrate u svakodnevicu – za prve tesan aps, za druge blažena nužnost. Odstupiće demagozi, doušnici i dvoličnjaci. Posustaće profiteri, podbadači i preletači. Odahnuće uhode, doušnici i huškači.
Iz duša onih koji su decu dočekivali, ništa neće moći da potisne spoznaju da će opstati pravda koja nadilazi tesna ljudska poimanja. Druge će zadovoljiti mrtvo slovo zakona, koje poslovično, lišeno čovečnosti u tumačenju, razara živo tkivo zajedništva. Životariće ponovo jedni pored drugih, ali ne jedni uz druge, u različitim dimenzijama bez dodirnih tačaka. Nacija stranaca.
Ili su Srbiji ipak potrebne obe strane? Saradnja, a ne sukob? Empatija, ne apatija?
Sistem nam je uzgred negde oduzeo mogućnost da se iskreno radujemo jedni drugima. Da razgovaramo. Podela je vazda preduslov za represiju. Ko god da je potisnuo ljudskost u nama, treba da odgovara, a ne da rukovodi. Toliko je jednostavno. „Baš ste naivni“ – saopštavaju saputnici iz suprotne trake. A samo bezuslovna vera u bolje sutra poseduje snagu da prevaziđe podele i pridobije nove pobornike. Jedino se tako ne okreće samo kilometar sat, već se bodro napreduje u nedogled.
Na nogama lagano – kroz svet izlomljen brzinom, brigom i odbacivanjem. Ponosno, uz pesmu, prepoznavanje, pištanje i povremeni plač. Istinska se bliskost rađa tek kad pregazite i vlastitu sumnju. Svedoci su studenti. Ne nasedaju na meteže, najbolji su kad je najteže.
Takvi su naši dugoprugaši.
Vera u novovekovnu nauku možda će nas odvesti na nove puste planete. Beskrajnu pustoš u srcima ljudi samo je ljubav kadra da ispuni. A ona ovih meseci, od svih lokacija na našoj napaćenoj Zemlji, pešice putuje baš Srbijom.
Autor: Jovan Jona Pavlović, nastavnik iz Kraljeva