Ivana Bošnjak Bošnjak
POKUŠAJ JEDNE DOMAĆICE DA OTRPI DAN TOLERANCIJE
Svakog dana je neki Dan.
Baš danas zapao nam Dan tolerancije.
Baš danas, kad sam planirala dugo da spavam, bila sam tolerantna prema satu koji me je probudio. Nisam ga razbila. Bila tolerantna i prema čiči koji prodaje sir na pijaci, pa otrpela petominutne pohvale za njegove slane sireve, a kupila mlad i neslan, kao što sam i planirala. Bila tolerantna i prema bilmezu koji mi je nagazio na nogu u pijačnoj gužvi. S osmehom na licu prihvatila sam njegove psovke i pogrde. Jer, danas je taj Dan, kad sve tolerišeš…
Pri povratku s pijace, trpeljivo saslušala nekoliko presretača, onih koji uvaljuju čestitke i time pomažu deci. Tražili da ih saslušam. Sreća moja (ili njihova) što su samo slušaoca u meni tražili. Da zatražiše nešto drugo, ko zna ko bi šta sve dobio…
Nekako tako tolerantna stigoh kući, kad, ovde me čekaju novi izazovi!
Deca neće da se probude, kažu, nemam prava da ih uznemiravam, oni su pripadnici neke populacije koju moram da tolerišem. Ne stigoh da pitam, koju to još populaciju moram da tolerišem – pokrili se preko glave i nastavili da hrču.
Taman otrpeh suze zbog seckanja crnog luka, kad, zvoni telefon! Neka agencija za ispitivanje nečega traži baš MOJE mišljenje. Kako da imam mišljenje, kad ne smem da ga iznesem, jer će me neko proglasiti netolerantnom?
Elem, ostadoše bez mog mišljenja, ali me teši što sam među većinom onih koji ne smeju da misle u ovoj zemlji. Valjda i mene to svrstava u neku populaciju. Možda će tako i mene neko tolerisati.Mada, kad malo bolje razmislim, niko ne toleriše većinu, samo manjinu…
I, sad se setih! Jedina sam kuvarica u kući, znači – manjina!
Moraće da istolerišu ručak koji mi je zagoreo dok sam ovo pisala. Tolerancija znači trpljenje. Ima da otrpe, inače ću da ih prijavim nekom Zaštitniku Zagorelih Ručkova!
Živeo Dan tolerancije!