Ako biste na nekoj društvenoj mreži, u grupi koja broji mnogo roditelja, postavili tim roditeljima pitanje da li su zadovoljni stanjem u društvu koje imamo, podrškom koje dobijaju porodice, školstvom, zdravstvom, ishranom dece u školama… usudiću se da kažem da bi ogromna većina kratko rekla – NE.
Stanje u društvu je užasno, kriminala ima svuda. Decu ne smemo da pustimo samu u školu. Podrška porodicama je loša, korupcija je na svakom koraku.
Ako zagrebemo ispod površine, doći ćemo do odgovora na pitanje – ko nam je to društvo stvorio? Pa, može se reći da su to ljudi rođeni šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka. Baš oni vaspitavani po tradicionalnim metodama, kad se „znalo ko je ko“, kad nisi smeo da pisneš ako te popreko pogledaju, kad si stajao u stavu mirno čim čuješ da roditelj izgovara tvoje ime. To su, dakle, deca koja su danas odrasli ljudi. U društvu koje su oni stvorili mi živimo. I glorifikujemo te metode, sve pod dobrim starim izgovorom – a šta je nama falilo?
Pa, priznati da ti nešto fali uistinu nije lako. Još nisam upoznala nekog ko veruje da nije ispao najbolje što je mogao. I tu dolazimo do kontradiktornosti. Super su nas odgajali, samo smo kreirali loše društvo. Metode vaspitanja su bile odlične, prave, samo smo nekako uspeli da ogreznemo u pogrešne vrednosti, rijaliti kulturu, kriminal.
Nešto, tu, ipak, ne štima. Stvar je, zapravo, u tome što su metode vaspitanja koje su podrazumevale strogu kontrolu i apsolutnu poslušnost kreirale lažni privid da su deca koja se tako podižu dobra i lepo vaspitana, dok su ona zapravo samo bila – zastrašena. Trenutak kad odrastu i shvate da više ne moraju da se plaše, postaje trenutak kad stvaraju društvo u kakvom živimo sada.
Naravno da ovo nije pravilo koje je bez svojih izuzetaka jer čovek nije biće koje se rađa kao neispisana tabla. Neke od nas autoritarni stilovi vaspitanja slome i pretvore u večne poslušnike, a neke u večite buntovnike koji će uvek kršiti pravila i truditi se da zaobiđu sistem.
I nas su tukli, pa šta nam fali? Izrasli smo u normalne ljude, a ne ovo danas.
Nama su učitelji smeli da udare ćušku, pa još kod kuće dobiješ batine jer ne bi to učitelj bez razloga. I šta nam je falilo?
Pošalju te samo da izabereš prut. I zato sam postao čovek. Šta mi fali?
Uzmimo da je sve to istina. Da nam zbog toga zaista ništa ne fali. Što je apsolutna iluzija, ali hajde da na trenutak poverujemo u to. Tad dolazimo do tužne istine. A to je da smo sebe ubedili da je „šta mi fali“ dovoljno dobro.
Ja ne želim da mojoj deci „ništa ne fali“. Za njih i za svu ostalu decu želim mnogo više od toga.
Želim im samopouzdanje. Veru u ljubav. Snagu da se bore. Istrajnost kad nešto započnu. Upornost da budu odlični u svom poslu. Želim da nauče da postave cilj i ka njemu idu. Želim da znaju da kažu NE onda kad tako osećaju. Da se ne boje da budu to što jesu i da ne misle da zbog toga manje vrede. Želim da se nikad ne zadovolje sa „šta mi fali, dobro mi je ovako“.
A vi? Fali li vam nešto?
A. Cvjetić