Izvinite.
Izvinite vi, mladi ljudi, kojima sam predavala i kojima predajem, svi vi „milenijalci“, generacije iks, ipsilon, zed, kako vas sve već nazivaju.
Izvinite i moja deco, Sonja, Ranko i Nikola, i prenesite moje izvinjenje svojim drugarima, svojoj generaciji.
Mislila sam da su deca iz godine u godinu sve gora. Iskreno sam verovala da mi nismo bili takvi, da su ovi sada najgori. Mislila sam da su nove generacije izmislile nerad, nezainteresovanost, nepoštovanje autoriteta, drskost, vršnjačko nasilje, odavanje porocima već u osnovnoj školi, sve što mi „nismo radili“.
Profesor sam u srednjoj školi već skoro 25 godina, i svake godine sam bila sve više razočarana onim što vidim. Sada se izvinjavam, jer ništa od toga nije istina. Mi smo bili još gori.
Plakala sam noćima kad god bih otkrila da neko dete iz generacije moje dece puši, pije ili krade. Znam ih od kad su krenuli u školu, sa nekima su moja deca išla u jaslice, svi su bili slatki, buckastih obraza, sa plišanim medom ispod ruke, kako sad puše i piju? Tako mladi?
Činilo mi se da su deca iz okruženja u kojem mojih troje rastu još gora od ovih kojima ja predajem. Priče o maltretiranju i ponižavanju drugara su mi bile nož u srce. „Kako dođe do toga da jedno dete bude toliko nesrećno da krene da maltretira drugo, a ostala deca mu se pridruže? Kako to da gledaju ko ima kakve patike, jaknu ili mobilni telefon? Gde su oni hrabri vitezovi iz moje škole, koji bi zaštitili slabijeg?“ razmišljala sam.
Međutim… Prodala sam porodičnu kuću, i kad sam, pred iseljenje, prevrtala pune kutije svezaka, razglednica, iscepanih bioskopskih i voznih karata i svakakvih uspomena od ljudi od kojih većina više nije ni živa, našla sam svoj dnevnik. Imam i iz osnovne i iz srednje škole, sve do petog razreda pisala sam skoro svakog dana, onda sve ređe. I čitala sam, stranicu po stranicu, plakala sam i smejala se, zvala sam kumu da joj pročitam delove, išle smo zajedno u razred svih dvanaest godina, i pitala da li se ona seća tih svih stvari. Kad je čula setila se, inače, kaže, sve to je potpuno obrisala. „Amnezija“, kaže ona.
Samo da naglasim – ja sam bila vukovac tokom celog školovanja, u moj razred su išla deca koja su danas profesori na fakultetima, koji su doktorirali u Americi, književnici i lekari. Ima i onih drugih, naravno, ali hoću da kažem – nisam bila u razredu sa nekim ološem baš. Ipak, svaka stranica mojih dnevnika me je zapanjila.
Čitala sam kako je bilo kad je umro „najveći sin naših naroda“, i kako nam je učiteljica za domaći dala da napišemo sastav na temu „Umro je drug Tito“. Ja sam mami rekla da ne znam šta da pišem jer ne osećam ništa, da bi mi bilo lakše da mi je umrla baba jer bih znala bar da počnem, ovako ne znam, i mama je rekla da to ne smem da govorim, i napisala sastav umesto mene.
Da me je neko pitao da li su moji roditelji ikad, IKAD, radili domaće zadatke umesto mene, rekla bih da im to nije padalo na pamet, i da je to tekovina modernog doba i pravljenja od zdrave i normalne dece nesposobnih ljudi.
Međutim, u dnevniku sam još na nekoliko mesta pročitala da je cela porodica bila aktivno uključena u te rabote, čak mi je objavljen rad u časopisu „Dečija iskra“ koji je od početka do kraja napisao moj brat. Čisto da se razumemo, zaboravila sam da mi je rad uopšte bio objavljen, a priču o autoru naročito!
Čitajući dnevnik, podsetila sam se Milorada, ponavljača, koji je iz bratove generacije došao u moju, pravo u moj razred, i od nas napravio najnemirniju gomilu divljaka. Opisala sam kako smo svi pravili duvaljke od flomastera, kako su loptice od papira letele po učionici za vreme časa, kako su se nastavnici nervirali, a naročito nastavnica ruskog koju je Milorad papirićem pogodio pravo u oko.
Našla sam prilično detaljne opise kako su dečaci počeli da hvataju devojčice za grudi u sedmom razredu, kako se tačno znalo kojima to smeju da rade a kojima ne. Meni se zavrtelo u glavi kada je jedna majka na roditeljskom sastanku u sedmom razredu kod mog starijeg sina rekla da to rade njenoj devojčici, zvala sam prijatelje da se zgražavamo zajedno, pitala brata da li su i oni to radili, rekao je da im nije padalo na pamet. „Tako sam i mislila!“ odgovorila sam mu. „U osnovnoj školi to niko nikad nije radio, u srednjoj možda…“
U mojim dnevnicima, već od šestog razreda, časovi su opisani kao četrdeset pet minuta zabave, urlanja, dopisivanja, ponekad sam beležila kako nastavnici po deset minuta stoje čekajući da se smirimo, i onda demonstrativno napuste čas i dovedu razrednu ili direktora. Potpuno sam zaboravila tu njihovu nemoć, i to naše divljanje. Kada sam to videla u školi gde radim, tvrdila sam da je za nas nastavnik bio autoritet, i kad te samo pogleda ti staneš kao ukopan. Zbog svega toga se izvinjavam.
Moj drug iz škole i dan-danas vuče nadimak „Društvena imovina“ jer je bio debeo, pa su rekli da je on svinja u društvenoj imovini. To je sad čovek od pedesetak godina, i kad ga sretnemo, niko ga ne oslovi imenom, i on je navikao. „Gde si, Imovino?!“ kažemo kad ga vidimo. Sa njim smo se družili samo kad smo hteli da ga ponizimo, da mu se smejemo. Osim toga, dnevnik me je podsetio na Tamaru iz mog razreda, koju je Nevenka iz susednog, bez bilo kakvog očiglednog razloga, šamarala i pljuvala, i sa kojom niko nije hteo da se druži. Kad je to otkrila naša razredna, Nevenka je dobila ukor nastavničkog veća, i dvojku iz vladanja.
Naravno, ne sećam se, ali u dnevniku sam zapisala da je pionirski rukovodilac okupio svu decu u svečanu salu i rekao da je neko u WC-u nacrtao kukasti krst, i podsetio nas na to koliko Jugoslovena je stradalo od tog kukastog krsta. Zatim je došao direktor, i odredio troje koji su dobili zadatak da prefarbaju taj zid, i rekao da je bolje za nas da više nikome ne padne na pamet takva glupost.
Čitajući dalje, podsetila sam se i kako smo izbegavali Anisu, tvrdeći da je prljava i vašljiva, pa je razredna zvala sve naše roditelje i molila da obrate pažnju, da je Anisa poreklom iz Rumunije, i da je važno da deca od najmanjih nogu poštuju nacionalne manjine, i pitala se da li je odbacivanje te devojčice bilo na nacionalnoj osnovi. Čitala sam, kao da se to dešavalo u nekom drugom gradu, a ne u mom razredu, kako je Jovanka pisala sprejom za kola uvredljive poruke o Marijani iz odeljenja, i to po zidovima škole. Vrhunac je priča koju sam potpuno zaboravila, a to je da je Zvonko organizovao svoje drugare da pretuku Srđana, samo zato što ga je nervirao. Slomili su mu ruku. Zvonko je izbačen iz škole.
Ja sam mislila da vršnjačkog nasilja nije bilo pre ratova u staroj Jugoslaviji. Eto, i za to dugujem veliko izvinjenje, osudila sam nove generacije za nešto što smo izmislili mi, a možda je postojalo i mnogo pre nas.
Pomenula sam u dnevniku da je razred mog brata, poslednjeg dana osmog razreda, kolektivno zapalio knjige u dvorištu škole, i da je jedna tetkica plakala dok je čistila garež. Onda sam se setila da je u njegovoj generaciji, u šestom razredu, neko ukrao i spalio dnevnik. Dolazila je milicija, ali nikad nisu otkrili ko i kako je to uradio. Na to sećanje mi je samo iskočila nova scena – mi koji sami upisujemo ocene u dnevnik, pri čemu smo u jednom času izgubili meru, pa su nas otkrili, i bilo je ozbiljnih problema i kažnjavanja…
U opisu ekskurzije iz našeg osmog razreda, u mom dnevniku stoji da već mnogo dečaka puši, da Mira ima momka iz srednje škole, da je Miljan na ekskurziju poneo flašu vina, ali je razredna to otkrila i zvala njegove roditelje. Ja sam to sve zaboravila.
To se sve dešavalo ovde, u Beogradu, osamdesetih godina prošlog veka.
Priče iz srednje škole su jednako šokantne. U svakoj provejava potpuna nezainteresovanost za časove i učenje (pojačana činjenicom da smo učili besmislene „šuvarice“ i imali „usmereno obrazovanje“), surovo i drsko zavitlavanje sa nastavnicima, bežanje sa časova već od prve godine, pijanstvo i pravljenje štete u hotelima gde smo bili smešteni na ekskurzijama. Maturska ekskurzija je bila u Rovinju, ko je imao dozvolu roditelja mogao je da ode na izlet u Trst, gde su neki dečaci krali cigarete i čokolade, pa su nas ponudili uveče na plaži, i niko se nije iznenadio niti rekao da neće jer je to kradeno. Svi smo pušili i grickali Nestle sa punjenjima kojih kod nas nije bilo.
Imali smo klanove, nikad se nismo družili svi zajedno. Opisivala sam kako mi se Snežana smejala jer nemam 501, već neke „bez veze“ farmerke. Ja sam mislila da je to podsmevanje zbog oblačenja izmišljeno u 21. veku.
Već od treće godine počelo je odgovaranje preko mikrofona, to sam (jasno mi je i zašto) detaljno opisivala u svojim sporadičnim obraćanjima dnevniku. Pljuštale su petice, nastavnici su konačno bili oduševljeni našim znanjem. Opisala sam slučaj kako sam ja šaputala informatiku svim „umreženima“, i kad sam, pred kraj časa, isključila mikrofon da bih štedela bateriju – trebalo je da potraje celog dana – preko radija sam uhvatila mikrofon iz susedne učionice, gde su odgovarali istoriju. Smejali smo se kad se Tanji pomerila stanica, pa je umesto šaputanja čula hit nedelje radija 202. Dakle, to što deca danas varaju preko mobilnih telefona nije ništa novo.
I, zapravo, ništa nije novo, osim toga što se mi, škole, ne borimo više. Za to se deci izvinjavam najglasnije.
Jer, kako reče moj divni profesor metodike Dr Naum Dimitrijević, „Deca su divna, i ona su uvek u pravu. Rade tačno ono što smo im dozvolili.“
I ja sam svojim ćutanjem, svojim peticama iz vladanja, žmurenjem ili prikrivanjem, verovatno kao i vi, doprinela da deca ne upoznaju granice. Još gore je što sam one dobre mršavo i neubedljivo isticala. Sad ne bih ni znala da vam kažem zašto sam sve to radila, odnosno nisam radila, ali probaću da se promenim od idućeg septembra. Bolje ikad, zar ne?
Piše: Maja Bugarčić