Ја не знам како други људи, али ја никако

април 24, 2017

„Донети одлуку да створиш дете је пресудно. То значи одлучити да ће до краја живота твоје срце ходати ван твог тела.“

Сву страхоту ове истине спознала сам кад је (сасвим нормално) на плус 39 летњих степени цело поподне преплакала. Онда: оспице од зноја. Сузице кад се загрцне млеком или водом. Увијање од грчева. Гризање свега што би умирило свраб од зубића који ниче.
Да се разумемо, ја сам она читам-детету-бајку-мама. Она која је пусти да поједе смоки за ужину. Не паничим. Не паничарим. Све је у реду и све ће бити у реду, само из једног разлога: она је моје дете.
Онда се деси нека температура. Прва. Па неки глупав кашаљ. Или јој пун носић не да да спава. Жму и ја глумимо стражаре. Kао имамо смену. А у ствари, само глумимо да дремамо. Презнојава се она, презнојавамо се ми. Молимо топломер да покаже шта треба: да температуре више нема.
Онда сване јутро. Са новим даном као да се успавају све оне тешке ноћне мисли. Она је добро. Живот се наставља. Чак чујем и цвркут птица. (Kао у оним постапокалиптичним филмовима кад ничег нема, али птице су преживеле). Треба ићи на посао.
Ја не знам како други људи, али ја никако.
Све добије нову димензију кад на све оно што јеси кажеш још и да си мама. И мама. Јер ако хоћеш да будеш добра мама, мораш да останеш то што јеси. Иста она људска грађа. Иста новинарка, иста ћерка, иста сестра, иста жена, иста другарица. Иста. А боља. (Много боља).
Ту су и даље непрочитане књиге, неопрани судови, неиспеглан веш. Ту је и даље рачун за телефон, плата која није легла, љубавни проблеми најбоље другарице. Паралелно са „и мама“, ту су свадбе на којима ћеш да се провеселиш, лекције које ћеш да учиш, пословни клијенти и партнери с којима треба да разговараш.
Ту су редови: у пошти, код лекара, у банци. Ту су вожње: до школе, посла или из града. Ту су загрљаји: за добро јутро, за срећно дипломирање и за срећно рођење детета.
Живот се дешава. Са цвркутом птица у позадини. А ја не умем у свему томе да будем цела. Јасно ми је да патим од мама-синдрома. (А рекла сам да ћу увек бити кул мама).
Мама-синдром је оно кад не пуштате дете из вида дуже од пола сата. Kад вас гризе савест што идете на посао док се она тамо код куће на свака три сата закашље. Мама-синдром каже: Идеш на посао? Kаква си ти то мајка?
И сад треба успавати ту унутрашњу аждају. Избрисати ово „синдром“ и бити једноставно „мама“.
Ја не знам како други људи, али ја никако.
Јер је моје срце ван мог тела. Иако се тек учи да хода.
 
Извор: blacksheep.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама