Ja ne znam kako drugi ljudi, ali ja nikako

24 aprila, 2017

„Doneti odluku da stvoriš dete je presudno. To znači odlučiti da će do kraja života tvoje srce hodati van tvog tela.“

Svu strahotu ove istine spoznala sam kad je (sasvim normalno) na plus 39 letnjih stepeni celo popodne preplakala. Onda: ospice od znoja. Suzice kad se zagrcne mlekom ili vodom. Uvijanje od grčeva. Grizanje svega što bi umirilo svrab od zubića koji niče.
Da se razumemo, ja sam ona čitam-detetu-bajku-mama. Ona koja je pusti da pojede smoki za užinu. Ne paničim. Ne paničarim. Sve je u redu i sve će biti u redu, samo iz jednog razloga: ona je moje dete.
Onda se desi neka temperatura. Prva. Pa neki glupav kašalj. Ili joj pun nosić ne da da spava. Žmu i ja glumimo stražare. Kao imamo smenu. A u stvari, samo glumimo da dremamo. Preznojava se ona, preznojavamo se mi. Molimo toplomer da pokaže šta treba: da temperature više nema.
Onda svane jutro. Sa novim danom kao da se uspavaju sve one teške noćne misli. Ona je dobro. Život se nastavlja. Čak čujem i cvrkut ptica. (Kao u onim postapokaliptičnim filmovima kad ničeg nema, ali ptice su preživele). Treba ići na posao.
Ja ne znam kako drugi ljudi, ali ja nikako.
Sve dobije novu dimenziju kad na sve ono što jesi kažeš još i da si mama. I mama. Jer ako hoćeš da budeš dobra mama, moraš da ostaneš to što jesi. Ista ona ljudska građa. Ista novinarka, ista ćerka, ista sestra, ista žena, ista drugarica. Ista. A bolja. (Mnogo bolja).
Tu su i dalje nepročitane knjige, neoprani sudovi, neispeglan veš. Tu je i dalje račun za telefon, plata koja nije legla, ljubavni problemi najbolje drugarice. Paralelno sa „i mama“, tu su svadbe na kojima ćeš da se proveseliš, lekcije koje ćeš da učiš, poslovni klijenti i partneri s kojima treba da razgovaraš.
Tu su redovi: u pošti, kod lekara, u banci. Tu su vožnje: do škole, posla ili iz grada. Tu su zagrljaji: za dobro jutro, za srećno diplomiranje i za srećno rođenje deteta.
Život se dešava. Sa cvrkutom ptica u pozadini. A ja ne umem u svemu tome da budem cela. Jasno mi je da patim od mama-sindroma. (A rekla sam da ću uvek biti kul mama).
Mama-sindrom je ono kad ne puštate dete iz vida duže od pola sata. Kad vas grize savest što idete na posao dok se ona tamo kod kuće na svaka tri sata zakašlje. Mama-sindrom kaže: Ideš na posao? Kakva si ti to majka?
I sad treba uspavati tu unutrašnju aždaju. Izbrisati ovo „sindrom“ i biti jednostavno „mama“.
Ja ne znam kako drugi ljudi, ali ja nikako.
Jer je moje srce van mog tela. Iako se tek uči da hoda.
 
Izvor: blacksheep.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama