“Ја сам едукатор за родитеље и ових пет ствари НИКАДА нисам радила са својом децом”

Amy McCready је стручњак за позитивно родитељство, едукатор и аутор неколико курсева у којима родитељима открива како да постигну да их деца слушају без звоцања, свађе и грдњи.

Како би помогла родитељима широм света да схвате у чему греше, саставила је листу од пет ствари које успешни родитељи никада не раде. То нису никакве стратегије, већ само неке од навика које многи имају, а чије избегавање може направити велики помак у односима с децом.

Наравно да нико није савршен, али циљ би требало да буде да грешке сведемо на минимум.

С тим у вези, Amy McCready каже да савесни родитељи никад не раде ових пет ствари.

Никад не плаћају деци за обављање кућних послова

А разлог је једноставан. Кад платите детету зато што је сложило веш или опрало судове, ви подривате њихову радну етику. Деца онда расту у уверењу да је једини разлог због ког ће радити неке послове у кући које баш и не воле – награда. Она онда постаје екстерни мотиватор, а оно што сваки родитељ заправо жели јесте да код детета развије унутрашњи мотив и тежњу ка томе да ураде добру ствар зато што то тако треба, зато што су одговорни и разумеју значај живота у заједници.

Осим тога, Amy каже да ће деца уз више воље прискочити у помоћ ако кућне послове виде као тимски задатак, а не као трансакцију.

Постоји још један разлог због ког је плаћање деци да обаве неки кућни посао помало клизав терен – шта ћете урадити ако је посао урађен половично или ако детету апетити порасту, па затражи више новца следећи пут? Плаћање креира систем који вас на неки начин обавезује, а то сигурно не желите.

Никад не шаљу децу у ћошак/своју собу

Ово је јако популарна родитељска техника, скоро свуда. А ево зашто није добра. Циљ сваке дисциплинске мере требало би да буде да се дете научи бољем понашању, а да се истовремено сачува јака емоционална повезаност са родитељем. А једноставно слање детета у ћошак не чини баш ништа да би се проблем решио. Уместо тога, угрожава повезаност и уводи вас у борбу моћи која, онда, ствара љутњу и разочарање.

Друга ствар коју чест одлазак у ћошак учи дете јесте да су врло лоши. Просто је то порука коју индиректно тако прихватају и етикета коју осећају на себи па се, супротно намери родитеља, баш тако и понашају.

Деца најбоље уче онда кад осећају снажну повезаност са родитељем. Када наступи лоше понашање много је ефикасније да родитељ буде присутан у моменту, да помогне детету да смири и емоције и тело и да их научи исправном понашању у будућности.

Никада деци не “лепе” етикете. Ни добре ни лоше

Многи су склони томе – “он је паметњаковић”, “она је прави помоћник”, “он је уметник у души”. Веровали или не, чак и позитивне етикете могу бити обесхрабрујуће, тврди Amy. Оне подстичу ривалитет међу браћом и сестрама.

Када једно дете означимо као “спортски тип” остали ће мислити да они то једноставно нису. Ако другом детету кажемо да нам је оно најбољи помоћник у кући, остала деца вероватно се неће ни трудити да достигну славу “маминог малог помоћника”.